Жак-Луј Давид — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
ознака: везе до вишезначних одредница
Ред 33:
Давид је рођен исте године када су нова ископавања на рушевинама Помпеја и Херкуланеума затрпаним пепелом почела да подстичу стилски повратак на антику (а да није, како се дуго сматрало, он сам главни узрок тог повратка). Његов отац, мали, али успешан трговац текстилом, убијен је у дуелу [[1757]]. године, а дечака су касније подигла, наводно не баш нежно, двојица стричева. После класичних студија књижевности и курса [[цртеж|цртања]], послат је у атеље Жозефа-Мари Вјена, сликара историјског жанра који се приклонио растућем укусу за грчко-римску старину, а да није сасвим напустио лагани осећај и еротику која је била у моди раније на почетку века. Са 18 година, очигледно надарен уметник у настајању Давид је уписан у школу Краљевске академије за сликарство и вајарство. После четири неуспеха на званичним такмичењима и година обесхрабрења који су укључивали чак и покушај самоубиства (стоичком методом изгладњивања), коначно је 1774. године добио „римску награду” (Prix de Rome), владину стипендију која не само да је обезбеђивала боравак у Италији већ практично гарантовала уносне провизије у Француској. Његово награђено дело, ''Антиох и Стратоника'', открива да тада на њега још увек утиче [[рококо]] шарм сликара [[Франсоа Буше|Франсоа Бушеа]], који је био и породични пријатељ.
 
У Италији је било много утицаја, укључујући оне мрачне болоњске школе из 17. века, спокојно класичног [[Никола Пусен|Николе Пусена]] и драматично [[реализам|реалистичног]] [[Каравађо|Каравађа]]. Давид је упио сва три утицаја, са очигледном склоношћу према јаком [[кјароскуро|кјароскору]], присутном код следбеника Каравађа. Чинило се да је неко време био решен да испуни заклетву коју је себи дао напуштајући Француску: „Уметност антике ме неће завести, јер јој недостаје живости’’. Али, заинтересовао се за [[неокласицизам|неокласичне]] доктрине које су у [[Рим]]у развили, између осталих, немачки сликар [[Антон Рафаел Менгс]] и историчар уметности [[Јохан Јоахим Винкелман]]. У друштву Катрмера д Кансија, младог француског [[вајарство|вајара]] који је снажно заговарао повратак на антику, посетио је рушевине [[Херкуланеум]]а, дорске храмове у [[ПаестумПаезтум]]у и [[Помпеја|Помпејске]] збирке у [[Напуљ]]у. Испред античких ваза и стубова осећао се, рекао је касније, као да је управо „оперисан од очне мрене”.
 
== Референце ==