Жак-Луј Давид — разлика између измена

 

=== Успон до славе: 1780–94 ===

Вративши се у [[Париз]] [[1780]]. године, завршио је и успешно изложио слику ''Велизари проси милостињу'', у којој је комбиновао племенито сентименталан приступ антици са сликовном техником која подсећа на Пусена. Године 1782. се оженио надахнутом Маргаритом Пекул, чији је отац био богати грађевински предузимач и надзорник радова на [[Лувр]]у – што је било значајан положај. Од тог момента Давид је убрзано напредовао.

 

Патос и сликарска вештина ''Андромаха оплакује Хектора'' му је омогућила да постане члан Краљевске академије [[1784]]. године. Исте године, овога пута у пратњи супруге и помоћника, враћа се у Рим са задатком да доврши слику за коју се чини да је првобитно инспирисана паришком представом Хорација под вођством Пјера Корнеја. Резултат, који на крају није заснован на било ком инциденту у представи, била је ''Заклетва Хорација''. Тема је свечани тренутак, набијен [[стоицизам|стоицизмом]] и простом храброшћу, односно моменат када се тројица браће Хорација суочавају са својим оцем и нуде своје животе како би осигурали победу Рима у рату са Албом; сликовни третман – чврсте контуре облика, огољени кубични простор, трезвена боја, композиција налик фризу и јасно медитеранско осветљење – подједнако је строго нерококовски као и сама тема. Изложена прво у Давидовом атељеу у Риму, а затим, након повратка у Француску, у званичном паришком салону [[1785]]. године, слика је створила сензацију; сматрана је манифестом уметничког препорода (термин [[неокласицизам]] још није био у употреби) који би излечио Европу од дуготрајне зависности од финих еротских облина и тема будоара. На крају је дело постало симбол – иако то готово сигурно није била првобитна намера – за окончање корупције декадентне аристократије и својеврстан манифест за повратак строгом, [[патриотизам|патриотском]] [[морал]]у који се приписује републиканском Риму.