Жак-Луј Давид — разлика између измена

[[Датотека:"Oath of the Horatii" by Jacques-Louis David.jpg|мини|''[[Заклетва браће Хорација]]'', [[уљано сликарство|уље на платну]], 329.8 × 424.8 цм, 1783, [[Пушкинов музеј]].]]

Патос и сликарска вештина ''[[Андромаха оплакује Хектора]]'' му је омогућила да постане члан Краљевске академије [[1784]]. године. Исте године, овога пута у пратњи супруге и помоћника, враћа се у Рим са задатком да доврши слику за коју се чини да је првобитно инспирисана паришком представом Хорација под вођством Пјера Корнеја. Резултат, који на крају није заснован на било ком инциденту у представи, била је ''[[Заклетва браће Хорација]]''. Тема је свечани тренутак, набијен [[стоицизам|стоицизмом]] и простом храброшћу, односно моменат када се тројица браће Хорација суочавају са својим оцем и нуде своје животе како би осигурали победу Рима у рату са Албом; сликовни третман – чврсте контуре облика, огољени кубични простор, трезвена боја, композиција налик фризу и јасно медитеранско осветљење – подједнако је строго нерококовски као и сама тема. Изложена прво у Давидовом атељеу у Риму, а затим, након повратка у Француску, у званичном паришком салону [[1785]]. године, слика је створила сензацију; сматрана је манифестом уметничког препорода (термин [[неокласицизам]] још није био у употреби) који би излечио Европу од дуготрајне зависности од финих еротских облина и тема будоара. На крају је дело постало симбол – иако то готово сигурно није била првобитна намера – за окончање корупције декадентне аристократије и својеврстан манифест за повратак строгом, [[патриотизам|патриотском]] [[морал]]у који се приписује републиканском Риму.

Давид је тако постао херој францсуке културе; чак су га у неким деловима називали и месијом. Своју славу је увећао 1787. године, морално уздижућом сликом ''[[Сократова смрт|Сократову смрт]]'', Године 1788. слика мање моралистичну, али археолошки занимљиву слику ''Парис и Хелена'', а 1789. још једну лекцију самопожртвовања, ''[[Ликтори Бруту доносе тела његових синова]]''. На слици је приказан римски вођа и конзул, оснивач римске републике, како прима мртва тела својих синова, које је сам осудио на смрт јер су хтели да врате [[монархија|монархију]] у Рим. Док је ''Брут'' био на видику, започела је ''[[Француска револуција'']], а ова слика патриотског римског конзула који је осудио своје издајничке синове на смрт ималаје једобила неочекивани политички значај. Такође је, вероватно захваљујући тачној реконструкцији детаља римске свакодневнице, имаоимала ефекат који је можда био једнако неочекиван, јер је тако Давид започео дуг и опсежан утицај на тадашњу француску [[мода|моду]]. Савремени француски домови су почели да имитирају његов римски намештај; мушкарци су се шишали у римском стилу; а жене су усвојиле хаљине и фризуру Брутових кћери. Касније је ултрамодерна усвојила чак и лепршаву хаљину Сабине, кроз чији су деколте извиралеизвиру њене груди.

У првим годинама [[Француска револуција|француске револуције]], Давид је био члан екстремистичке јакобинске групе коју је водио [[Робеспјер]], и постао је енергичан пример политички ангажованог уметника. Изабран је на Националном сабору 1792. године, тачно на време да би могао да гласа за погубљење [[Луј XVI|Луја XVI]]. До [[1793]]. године, као члан уметничке комисије, он је практично био уметнички диктатор Француске и добио је надимак „Робеспјерова четкица’’. На Конвенцији је држао моралне и естетске говоре: