Жак-Луј Давид — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 55:
[[Датотека:Death of Marat by David.jpg|мини|''[[Смрт Марата]]'', [[уљано сликарство|уље на платну]], 162 × 128 цм, [[1793]], [[Краљевски музеји лепих уметности Белгије]].]]
Током ових година своје диктатуре, Давид је често био заузет револуционарном пропагандом. Издавао је пригодне медаље, постављао обелиске у провинцијама и приређивао националне фестивале и грандиозне сахране које је нова влада приређивала својим мученицима. Неки од његових сликарских пројеката у то време никада нису у потпуности изведени: један од њих је недовршени ''Жозеф Бара'', посвета дечаку бубњару ког су убиле краљеве присталице, а други је скицирана ''Заклетва са тениског терена'', која је у знак сећања на тренутак [[1789]]. године када се „Трећи сталеж” (обичан народ) заклео да се неће распустити док се не донесе и усвоји нови устав. ''Смрт Лпелитјеа де Сен-Фаржо'', насликана у славу убијеног посланика и коју је Давид сматрао једном од својих најбољих слика, на крају је уништена. Резултат свега овога је да је уметничка јакобинска инспирација представљена углавном ''Смрћу Марата'', насликаном 1793. године убрзо након што је вођу револуције убио Шарлот Корде. Ова „пијета француске револуције’’, како су је назвали, генерално се сматра Давидовим ремек-делом и примером како је, под притиском истинских емоција, неокласицизам могао да се претвори у трагични [[реализам]].
=== Касне године: 1794–1825 ===
Године 1794., пошто је његов пријатељ Робеспјер послат на [[гиљотина|гиљотину]], Давид је ухапшен. Говорило се да се на суђењу лоше бранио, мрмљајући да се у будућности намерава везивати „за принципе, а не за људе’’. Затваран је два пута, четири месеца [[1794]]. године и још два месеца наредне, већину времена у неудобној Луксембуршкој палати у Паризу. Утешно за њега је било то што му је било дозвољено да слика, а такође и чињеница да се његова супруга, која се две године раније развела од њега због тога што је гласао за краљеву смрт, сада лојално вратила у тренутку невоље и поново се удала за њега. Током свог првог боравка у затвору, са прозора је насликао свој једини пејзаж, ''Поглед на вртове луксембуршке палате''. Док је био привремено задржан у другој згради у Паризу, насликао је и један недовршени [[аутопортрет]]. На њему, са 46 година, појављује се као један младић-дечак са романтично разбарушеном косом, смеђим очима и генерално агресивним, али забринутим изгледом; тумор на образу од којег је патио читав свој одрасли век и за који се каже да му је ометао говор, даје лицу благу заобљеност.
И током свог притвора задржао је три атељеа у Лувру, а након [[амнестија|амнестије]] [[1795]], посветио се подучавању сликарства са истом оном енергијом коју је раније био посветио политици револуције. На крају, у интервалу између сликања ''Заклетве браће Хорација'' и Наполеоновог пораза у [[Битка код Ватерлоа|битци код Ватерлоа]], био је одговоран за обуку и индоктринацију стотине младих сликара из целе Европе, међу њима и таквих будућих мајстора као што су [[Франсоа Жерар]], [[Антоан-Жан Грос]] и [[Жан-Огист-Доминик Енгр]]. Индоктринација је започела премисом да је основа уметности контура (обрис) предмета и тела, па га се може сматрати делимично одговорном за претерано истицање [[цртеж]]а које је карактерисало европско [[академизам|академско]] сликарство у [[19. век]]у. Али сам Давид, како показују његова дела, није увек био непријатељски расположен према богатим хроматским ефектима; чак и [[1860]]. могло би га се окарактерисати већим колористом од [[Ежен Делакроа|Ежена Делакроа]], „оца целе школе [[модернизам|модернизма]]’’.
Неокласицизам је вероватно био склон да презире [[портрет]], јер би савременом портретираном обично недостајао „универзални изглед” и „голотиња” древне статуе. Давид је, међутим, од почетка своје каријере радио портрете, многе изузетне по [[психологија|психолошкој]] карактеризацији појединца и изгледу чврстоће меса. У периоду од [[1782]]–[[1783|83]] позирао му је Алфонс Лерој, паришки професор медицине; [[1784]]. госпођа Пекул, његова ташта; [[1788]]. хемичар Антоан-Лоран Лавоазје, са госпођом Лавоазје. Године 1795. сада већ слободан, уметник је портретирао своју лепу и елегантну снају, госпођу Серизја и њеног мужа. Године [[1800]]. урадио је чувени портрет овог периода, ''Портрет госпође Рекамје'', који је оставио недовршеним јер се портретирана, а која је тада била на почетку своје каријере владајуће паришке лепотице, показала непоузданом у погледу позирања.
[[Датотека:F0440 Louvre JL David Sabines INV3691 rwk.jpg|мини|''[[Интервенција Сабињанки]]'', [[уљано сликарство|уље на платну]], 385 × 522 цм, 1799, [[Лувр]].]]
Али Давид није био човек за живот обичног мајстора-учитеља и портретисте. Године [[1799]]. поново је извео спектакуларан повратак у жижу јавности са новим џиновским платном, ''Интервенција Сабињанки''. Слика, а која се често погрешно назива ''Отмица Сабињанки'', представља тренутак неколико година након легендарне отмице, када су жене, сада већ задовољне супруге и мајке, прекинуле битку између својих римских мужева и Сабињаца који су дошли у нежељену спасилачку мисију; у жижи сукоба стоји љупка Сабињанка Херсилија, која једном руком умирује римског Ромула, а другом брадатог Сабињана [[Тит Тације|Тита Тација]]. Уметник је сада изјавио да му је циљ да се удаљи од наводне „римске сировости” присутне код ''Заклетве браће Хорација'' и представи сцену на грациознији, грчки начин, а добио је и одушевљење и аплауз публике за елеганцију приказаних фигура. На одређени начин, такође и одобрење за своју наводну намеру да сада проповеда помирење након 10 година крвопролића у Француској. Али можда је највећу пажњу привукао голотињом својих античких ратника; пошто је престао да буде „Робеспјерова четкица”, сада је постао, у популарном жаргону шире публике, „Рафаел оних без гаћа’’ (фр. ''sansculottes''; другим речима, „[[Рафаел]] радикалних републиканаца”).
== Референце ==
| |||