Жак-Луј Давид — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 58:
=== Касне године: 1794–1825 ===
 
Године 1794., пошто је његов пријатељ Робеспјер послат на [[гиљотина|гиљотину]], Давид је ухапшен. Говорило се да се на суђењу лоше бранио, мрмљајући да се у будућности намерава везивати „за принципе, а не за људе’’. Затваран је два пута, четири месеца [[1794]]. године и још два месеца наредне, већину времена у неудобној Луксембуршкој палати у Паризу. Утешно за њега је било то што му је било дозвољено да слика, а такође и чињеница да се његова супруга, која се две године раније развела од њега због тога што је гласао за краљеву смрт, сада лојално вратила у тренутку невоље и поново се удала за њега. Током свог првог боравка у затвору, са прозора је насликао свој једини пејзаж, ''Поглед на вртове луксембуршке палате''. Док је био привремено задржан у другој згради у Паризу, насликао је и један недовршени [[аутопортрет]] (слика горе у инфокутији). На њему, и са 46 година старости, појављује се као један младић-дечак са романтично разбарушеном косом, смеђим очима и генерално агресивним, али забринутим изгледом; тумор на образу од којег је патио читав свој одрасли век и за који се каже да му је ометао говор, даје лицу благу заобљеност.
 
И током свог притвора задржао је три атељеа у Лувру, а након [[амнестија|амнестије]] [[1795]], посветио се подучавању сликарства са истом оном енергијом коју је раније био посветио политици револуције. На крају, у интервалу између сликања ''Заклетве браће Хорација'' и Наполеоновог пораза у [[Битка код Ватерлоа|битци код Ватерлоа]], био је одговоран за обуку и индоктринацију стотине младих сликара из целе Европе, међу њима и таквих будућих мајстора као што су [[Франсоа Жерар]], [[Антоан-Жан Грос]] и [[Жан-Огист-Доминик Енгр]]. Индоктринација је започела премисом да је основа уметности контура (обрис) предмета и тела, па га се може сматрати делимично одговорном за претерано истицање [[цртеж]]а које је карактерисало европско [[академизам|академско]] сликарство у [[19. век]]у. Али сам Давид, како показују његова дела, није увек био непријатељски расположен према богатим хроматским ефектима; чак и [[1860]]. могло би га се окарактерисати већим колористом од [[Ежен Делакроа|Ежена Делакроа]], „оца целе школе [[модернизам|модернизма]]’’.