Петар II Карађорђевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат поднаслов о ситуацији са краљевом имовином, као и други поднаслов о заоставштини краља Александра Карађорђевића са референцама. |
Додат наслов о политичком животу у Југославији за време краљевог малолетства са референцама. |
||
Ред 32:
Краљ Петар II је збачен одлуком нове комунистичке [[Скупштина СФРЈ|Уставотворне скупштине]] [[Федеративна Народна Република Југославија|ФНРЈ]] од [[29. новембар|29. новембра]] [[1945]]. После рата се населио у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Преминуо је 3. новембра 1970. у [[Денвер]]у од цирозе јетре. Био је сахрањен у [[Манастир Светог Саве у Либертивилу|манастиру Светог Саве у Либертивилу]], у савезној држави [[Илиноис]], да би 2013. његови остаци били пренесени у [[Црква Светог Ђорђа на Опленцу|цркви Светог Ђорђа на Опленцу]].<ref name="ПетарIIВечерњеНовости"/>
==
[[Датотека:ExequiasDeAlejandroDeYugoslaviaPedroYPablo.jpeg|мини|лево|200п|Петар II, краљица Марија и кнез Павле (десно) на сахрани краља Александра [[1934.]]]]
[[Датотека:Kralj Peter II. na Triglavu.jpg|мини|десно|200п|Млади 15-годишњи краљ Петар II на [[Триглав (врх)|Триглаву]] [[12. август]]а [[1939.]] године, 20 дана касније Немачка је напала Пољску чиме је званично започео [[Други светски рат]].]]
Ред 38:
У Београду је потом имао приватне наставнике, за часове фискултуре наставник је сматрао да краљ треба да има другове и позивао је неколико његових вршњака у двор, међу којима су били будући лекари Бранко Радуловић и Љубомир Костић.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:344682-Ucio-sam-kralja-Petra-da-igra-klikere Учио сам краља Петра да игра кликере („Вечерње новости“, 10. септембар 2011)], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:417110-Svedocenje-Sa-kraljem-Petrom-II-cesto-sam-bezao-sa-dvora Са краљем Петром II често сам бежао са двора („Вечерње новости“, 28. јануар 2013)], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
== Политички живот у Југославији за време краљевог малолетства ==
=== Први кораци намесништва ===
После атентата 1934. у тренутку пројугословенског расположења Аца Станојевић и Антон Корошец су се договорили да Радикалну странку и Словенску људску странку почну стапати у једну политичку партију. Истовремено су се договорили да позову М. Спаха да и ЈМО укључи у ту нову партију.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=646}}</ref>
Кнез Павле је крајем децембра 1934. за председника владе одредио Богољуба Јевтића. Б. Јевтић је био министар који се у тренутку смрти краља Александра нашао поред њега и који је постао познат по изјави да су последње краљеве речи биле „чувајте Југославију”. Јевтић је у јануару 1935. истакао да је његов циљ чување јединства Југославије и „југословенске нације”. У мају 1935. владина листа је остварила победу над Удруженом опозицијом (СД коалиција, Демократска странка и ЈМО) коју је предводио В. Мачек. Опозиција није хтела да призна пораз због притисака и насиља које је влада користила у току избора. После избора наставило се са насиљима и сукобима. У Савској и Приморској бановини обрачунавали су се хрватски националисти са српским националистима и четницима.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=646}}</ref>
=== Влада Милана Стојадиновића ===
У јуну 1935. Јевтићева влада је поднела оставку, а нову владу је оформио дотадашњи министар финансија, доктор Милан Стојадиновић. Стојадиновић је био председник владе до почетка 1939.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=647}}</ref>
Као владина већина створена је Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) од дела радикала, Словенске људске странке и ЈМО. Она је заменила ЈНС. ЈРЗ није прерасла у јединствену странку, остала је савез партија. ЈРЗ је јавно наставила да следи идеју „троименог народа”, али је нестало настојања да се насилно примени интегрално југословенство. У националној политици Стојадиновић је напустио „југословенство”, али не и централизам. Његов главни политички противник били су Мачек и ХСС. Стојадиновић је Мачеку нудио неколико министарских места у влади (мало решење), а Мачек је тражио промену Октроисаног устава (велико решење).<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=647}}</ref>
Имајући пред очима „успехе” Хитлера и Мусолинија у Немачкој и Италији, М. Стојадиновић је настојао да постане српски „вођа”. У спољној политици Стојадиновићева влада је одлучила да тражи ближу сарадњу са Хитлером и Мусолинијем и ослања се на њих. Оваквом окретању је допринела изјава Хитлера који је изрекао октобра 1936. на састанку у Бергхофу са кнезом Павлом. Хитлер је обећао Павлу целовитост Југославије, ако она буде неутрална у могућем рату у Европи.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=647}}</ref>
Стојадиновић се надао да ће поправљањем односа са Немачком и Италијом престати њихова подршка исељеним противницима Југославије. Од октобра 1936. поправљали су се односи са Италијом, а марта 1937. Београд је посетио италијански министар спољних послова Галеацо Ћано. Тада је потписан уговор којим је Италија признала непромењивост граница Југославије и обећала да ће забранити рад усташких група у Италији. Истовремено, Југославија се удаљавала од савезника Чехословачке. Крајем 1937. Мала антанта је престала да има реалан значај.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=647-648}}</ref>
Стојадиновић је охрабривао чланове ЈРЗ да га називју „вођом”. Идејом о српском „вођи” изазивао је сумњу код кнеза Павла, а повезивањем са фашистима и нацистима одбијао је велики део српских политичара. То је олакшало повезивања српске опозиције са ХСС. У октобру 1937. СД коалиција и српска опозиција (Демократска странка, Народна радикална странка и Савез земљорадника) су се договориле да створе Блок народног споразума.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=648}}</ref>
Стојадиновић никако није успевао да се споразуме са ХСС и Мачеком. Зато је помислио да конкордатом са Ватиканом и преко католичког свештенства може, заобилазећи ХСС, стећи утицај међу Хрватима. Тако је Стојадиновићева влада одлучила да склопи конкордат са Ватиканом. Према конкордату, потписаном 1935. у Риму, Католичка црква је добијала повлаштени положај у Југославији. Тек када је Народно представништво требало да ратификује конкордат, он је објављен југословенској јавности. Зато се од почетка 1937. у јавности отворено говорило против конкордата. То је водило у сукоб власти са СПЦ. Покушају полицијске забране литије на улицама Београда у јулу 1937. довео је до сукоба жандармерије и православних верника које је предводио патријарх Варнава Росић. Овај догађај добио је назив ''Крвава литија''.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=648}}</ref>
То није спречило Народну скупштину да потврди конкордат. На несрећу, док су гласали, умро је патријарх Варнава Росић. Појавиле су се сумње да је отрован. Протести православног свештенства и православних верника су се наставили. Зато је Стојадиновић морао да одустане од захтева да се конкордат изврши. Попуштање Стојадиновића је изазвало незадовољство и отпор у влади. Носилац отпора је био министар унутрашњих послова Корошец. Као што су православци у конкордату гледали давање привилегија Католичкој цркви, тако су католици у отпору конкордату видели православну нетрпељивост.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=648}}</ref>
=== Влада Драгише Цветковића и стварање Бановине Хрватске ===
На изборима у децембру 1938. против Стојадиновића је била удружена листа Сељачко-демократске коалиције и србијанске опозиције. Носилац те листе био је Влатко Мачек. Стојадиновићеве присталице су користиле притиске на гласаче, чак и фалсификовања, како би победили. Мачекове присталице су такође примениле застрашивање и насиље према противницима. Присталице Стојадиновићеве листе и организатори њихових скупова нападани су и пребијани од стране Мачекових присталица, а нападачи нису проналажени и кажњавани. Листа Милана Стојадиновића је победила освојивши око 1.644.000 гласова, остваривши предност од око 279.000 гласова у односу на листу Мачека.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=650}}</ref>
Кнез Павле је постао сумњичав према Стојадиновићу. Поред тога био је наклоњен Енглеској, а њој је сметао све већи економски и политички утицај Италије и Немачке на Стојадиновића. Зато су и енглески политичари наговарали кнеза Павла да примора Стојадиновића на оставку. Павле се одлучио да испуни захтеве Енглеза и Хрвата. Искористио је разлаз у ЈРЗ који је настао између Стојадиновића и Корошца. После оставке неколико министара, у фебруару 1939. Стојадиновић је морао да поднесе оставку целе владе.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=650}}</ref>
Нову владу саставио је радикал Драгиша Цветковић. Основни захтев који је постављен новој влади био је да се споразуме са Ма-чеком, тј. да удовољи захтевима Хрвата да се разговара о хрватском питању. Постојала је мала нада да се испуњавањем жеља Хрвата може ојачати Југославија, посебно у односу на притиске из Италије и Немачке. Споразумом Цветковић–Мачек од 23. августа 1939. званично је напуштена идеја о јединственом народу и прихваћено да су Срби, Хрвати и Словенци посебни народи. После тог споразума створена је заједничка влада у којој је Мачек био потпреседник. Владином уредбом од 26.8.1939. створена је Бановина Хрватска. Она је настала спајањем бановина Савске и Приморске, а додати су им срезови Илок, Шид, Брчко, Дервента, Градачац, Фојница, Травник и Дубровник.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=650}}</ref>
Бановина Хрватска добила је широку аутономију. Краљ је у њој управу морао вршити преко бана кога је именовао. Први бан је постао Иван Шубашић, бивши добровољац на Солунском фронту. Бановинска управа је управљала пословима полиције, правосуђа, трговине, индустрије, пољопривреде, здравства, просвете и социјалне политике. Предвиђено је стварање Хрватског сабора који би заједно са краљем вршио законодавну власт. Стварањем Бановине Хрватске напуштено је централистичко уређење, а држава је федерализована. Истовремено са стварањем Бановине Хрватске намесници су распустили Народну скупштину.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=650-651}}</ref>
У новоствореној Бановини Хрватској онемогућаван је рад српских друштава, а почели су и отворени прогони Срба. Од стварања Бановине Хрватске, стотине Срба учитеља и службеника отпуштени су са посла. Отпуштани су и југословенски опредељени Хрвати и сви они које је ХСС сматрала противницима своје политике. Ипак, хрватски националисти нису били задовољни. Павелићеве присталице су тврдиле да је, у споразуму са Цветковићем, Мачек добио мало.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=651}}</ref>
Бановини Хрватској није било довољно што је добила своју полицију и жандармерију. Као паралелну војску држала је „Градску и сељачку стражу” са полунаоружаним припадницима. Њу је од 1937. стварала ХСС по угледу на страначке војске Мусолинија у Италији и Хитлера у Немачкој. У њој су све већи утицај имале усташе и њихове присталице. Као одговор на хрватске сељачке страже, Срби у Лици су створили српску стражу. Учестали су међунационални сукоби. Средишња власт није могла да их заустави.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=651}}</ref>
Споразум није ојачао јединство државе. Срби су сматрали да тиме губе своје право да живе у јединственој држави. Зато је у неким деловима Бановине Хрватске где су Срби били већина, тражено је одвајање од ње. Такав захтев се појавио крајем 1939. на подручју Вуковара. Оно што се после августа 1938. дешавало у Бановини Хрватској само је уверило Србе да је кнез Павле издао њихове интересе. Зато је од стварања Бановине Хрватске расло незадовољство кнезом Павлом међу Србима. То незадовољство је неизбежно водило побуни која се догодила у марту 1941.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=651-652}}</ref>
Тежње за децентрализацијом су ојачале. Представници ЈМО су тражили да се, у преуређењу државе, као целина издвоји Босна и Херцеговина (БиХ), а да јој се врате делови предати Бановини Хрватској. У Црној Гори даљу федерализацију тражио Секула Дрљевић, вођа Црногорске федералистичке странке.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=652}}</ref>
=== Отпор јачању нацизма и стварању Бановине Хрватске ===
Неколико дана после стварања Бановине Хрватске, нападом Немачке на Пољску почео је Други светски рат. Рат је служило Павлу као изговор за одлагање избора за нову Народну скупштину Краљевине Југославије, као и за Хрватски сабор. Незадовоњство Срба кнезом Павлом и владом Цветковић-Мачек расло је и било је јасно да би њихова политика на гласању била кажњена. Свестан незадовољства које се ствара уступком само Хрватима, Драгиша Цветковић је др. Ђорђу Тасићу поверио рад на припреми уредбе којом би се увела јединствена српска управна јединица. Њу је требало да чини пет аутономних покрајина (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија и Војводина).<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=652}}</ref>
Политика кнеза Павла од 1939. је створила му је непомирљиве противнике међу Србима официрима и политичара, али и у Српској православној цркви (СПЦ). Међу противницима јачања утицаја Немачке нашла се и илегална КПЈ. Упркос споразуму о ненападању са Хитлером, Стаљин је 1940. наредио Коминтерни да од комуниста у Европи тражи да подрже у народу и војсци отпор ширењу утицаја Немачке. Пред потписивање приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. такву препоруку је послао Георги Димитров Титу и КПЈ.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=652}}</ref>
Универзитетски професор Слободан Јовановић је покушао и раније да окупи интелектуалце како би остварио културно уједињење Срба. Окупљао их је око Српског културног клуба (СКК), који је своја прва правила добио у јануару 1937. После стварање Бановине Хрватске, СКК је покушао да уобличи нови српски национални програм. Њихова мисао водиља је била „Јако српство – јака Југо- славија” а истакнута је у заглављу њиховог листа „Српски глас”. Ипак, њихов програм из 1940. о стварању „српских земаља” унутар Југославије остао је неостварена замисао. У оснивању својих одбора СКК је већу активност показао у крајевима северно од Саве и западно од Дрине.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=652-653}}</ref>
=== Нацистичко опкољавање Југославије 1940-41. ===
Док је био у затвору двадесетих година XX века, Адолф Хитлер је написао „Мајн кампф”. У тој књизи је описао своје расистичке замисли о вишим расама које, као државотворније и интелигентније, имају право да истребе људе нижих раса или да завладају њима. Из тих замисли је настао нацистички покрет у Немачкој. За вишу расу немачки нацисти су прогласили само себе, Немце (Аријевце), а у ниже расе су ставили Јевреје и словенске народе. Те мисли би остале само још једна у низу радикалних идеја на подручју Европе да економска криза 1929-1932. није довела милионе Немаца на руб глади. Очајни народ тражио је спас у вођи. Један од оних који је обећавао да је спаситељ био је Хитлер, на шта су му је немачки народ одговорио масовном подршком, верујући да ће на тај начин решити своје проблеме. У јануару 1933. Хитлер је постао канцелар, а у августу 1934. и председник Немачке. Тако је добио велика средства да покуша да оствари своје замисли.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=653}}</ref>
Хитлерова Немачка је 1936. иступила из Друштва народа. Следеће, 1937. потписивањем савеза Немачке и Италије почело је стварање „Тројног пакта”. Када је Хитлер у марту 1938. Немачкој припојио Аустрију, Југославија је добила суседа са опасним намерама. Председник владе Југославије Милан Стојадиновић је тада тврдио да је то уједињавање Немаца, а да Хитлер гарантује непо- вредивост границе Југославије. Хитлерове претње да ће војно припојити Судете, део Чешке насељен већином Немцима, утицале су да вође Велике Британије и Француске оду на преговоре у Минхен. Крајем септембра 1938. они су се договорили да Хитлер Судете може преузети без рата. Хитлеру то није било довољно. По његовом наговору, Словачка је објавила да се одваја од Чехословачке. Краљевина Југославија је у марту 1939. гледала како нестаје њен савезник Чехословачка, а на њену територију улази немачка војска. Исто тако је посматрала како у првој половини априла 1939. војска Италије заузима Албанију. Када је 1. септембра 1939. нападом на Пољску отпочео Други светски рат, Југославија је могла само да се нада да он неће стићи до ње.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=653}}</ref>
Пошто је лако уништио Пољску, Хитлер је у априлу и мају 1940. године извршио нападе на Данску, Норвешку, Белгију, Холандију и Француску. Пораз Пољске није био изненађење, али је изненађењеизазвао брз пораз који је немачка војска од маја до јуна 1940. нанела Француској. Немачка армија (Вермахт) је деловала незаустављиво. Хитлер је био убеђен да је на крају историје, тј. почетку „хиљадугодишњег” немачког царства. У пораженим земљама нашли су се и они који су били спремни да прихвате пораз и сарађују са нацистима. У Норвешкој је вођа сарадника нациста био Видкун Квинслинг, а његово презиме је постало симбол за издајника.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=653-654}}</ref>
Југославија је у свом суседству имала два врло моћна политичара која су желела да јој наметну своју вољу, при чему је њена политичка елита није имала илузија да ли ће, већ како и када ће то учинити. У септембру 1940. у Берлину је формално створен Тројни пакт, који су чиниле Немачка, Италија и Јапан. Чланице су се обавезале на узајамну помоћ у стварању „новог поретка” у свету. Крајем октобра 1940. Италија је напала Грчку, али су Италијани доживели пораз. У новембру 1940. Мађарска је приступила Тројном пакту. У децембру 1940. Југославија је са Мађарском склопила уговор о „вечном пријатељству”. Убрзо се показало да та „вечност” у политици може да значи и само неколико месеци. Румунија, у којој је почетком септембра 1940. председник владе постао генерал Јон Антонеску, такође се прикључила Тројном пакту у новембру 1940.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=654}}</ref>
Немачка је од Бугарске затражила да преко њене територије пређе немачка војска која ће напасти Грчку. Тако је и она 1. марта 1941. приступила Тројном пакту, а немачка војска је ушла на њену територију. Осим Грчке, у марту 1941. године на Балканском полуострву изван Тројног пакта је била само Југославија. Немачка је вршила притисак на руководство Југославије да и она приступи Тројном пакту. Са друге стране, Велика Британија је позивала Југославију да уђе у рат на њеној страни.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=654}}</ref>
Вођа Збора Димитрије Љотић (1891-1945), бивши министар правде у влади П. Живковића, стављен је у кућни притвор крајем 1940. Љотић је сматрао да није Хитлер кривац за рат у Европи, него да су кривци Јевреји. Мислио је да Јевреји у савезу са комунистима покушавају да униште хришћанске и националне државе. Његов Збор је представљао једину праву фашистичку организацију код Срба. Настао је 1935. спајањем неколико мањих организација. Значајнију подршку за Немачку представљало је око пола милиона припадника немачке мањине у Југославији. Они су били окупљени у удружењу „Културбунд”. У њему је било и немачких обавештајаца.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=654}}</ref>
== Други светски рат ==
| |||