Света Петка — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
ознаке: враћена измена Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање
Ред 32:
 
== Биографија ==
Светитељка је име ''Петка'' добила (од [[Срби|Срба]]) по дану у недељи - ''петку''.<ref>"Записи Одескаго обшћества историји и древности", Одеса 1848. године</ref> Родила се у тадашњем селу [[Селимпаша|Епивату]],<ref>монах Вартоломеј: "Служба и житије Свете Петке", манастир Гргетег 1780.</ref> код тадашњег града Калистратије, који се налази на обали [[Мраморно море|Мраморног мора]] између [[Силимврија|Силимврије]] и [[Константинопољ|Цариграда]], у [[Тракија|Тракији]] половином [[10. век]]а. Потицала је из имућне и побожне породице, била је српског порекла, по рођењу доби име Параскева. ИмалаИмалала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски ([[989]]—[[996]]) и светитељ у граду Мадиту код Галипоља.<ref name="automatski generisano1">"Источник"...</ref>
 
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву, она је била веома побожна. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота, она напусти родитељски дом и оде у Цариград, где се замонаши у цркви Свете Софије и добије име "Параскева",<ref name="automatski generisano2">"Гласник друштва србске словесности", Београд 1871. године</ref> а затим се запути у Јорданску пустињу, живећи строгим аскетским животом, где се ради Христа подвизавала све до своје старости. У доба позне старости, сањала је анђела који јој је рекао да напусти пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.<ref>Никола Вићићевић: "Огледало христијанске добродетељи...", Беч 1863. године</ref> После повратка, поживела је још две године. Верници су је сахранили по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По другом, бугарском извору, она је била сахрањена непримерено поред једног столара, па након тога и једног морнара, чија су телеса грозно мирисала. Због те непријатности силом прилика откопани су гробови и тада је откривено њено "нетрулежно тело", али није дирано. Тек када су нека Ефимија и неки Ђорђе, независно једно од другог, сањали исти сан о њеној светости и добили наредбу да је одатле изваде, народ је откопао гроб и њене мошти пренео у храм, где су најпре чуване.<ref name="automatski generisano2" />