Петар I Карађорђевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Знатно проширем поднаслов о Балканским ратовима, подељен на два дела и унете још неке мање измене. ознаке: можда пристрасно Визуелно уређивање |
|||
Ред 138:
Раније, 1893. у Солуну је створена ''Внатрешна македонска револуционерна организација'' (ВМРО). Пробугарске снаге у ВМРО-у настојале су подизањем устанка против Османлија привући пажњу већих европских држава. Вођа ВМРО-а Гоце Делчев (Георги Н. Делчев) убијен је у мају у сукобу са Турцима, а 2. августа 1903. (Илинден) устанак је почео на подручју Монастира (Битоља). Устаници су успели да заузму град Крушево. Прогласили су стварање републике, али турска војска, уз велики број нередовних албанских чета, побила је хиљаде цивила и угушила устанак.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=549}}</ref>
Устанак је представљао повод да се умешају Аустроугарска и Русија. Оне су се у октобру 1903. договориле о реформама за Македонију и тражиле од Османског царства да их спроведе. Османско царство је морало да пристане да прими и официре из европских држава, који су надгледали реформу полицијских снага у Македонији и на
Након Илинденског устанка период 1904-1908. био је период најчешћих сукоба чета хришћанских комита по селима Македоније. Стотине људи су изгубиле животе. Због међусобних сукоба Бугара и Грка, 1906. дошло је до противгрчких окупљања и напада на југу Бугарске.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=549}}</ref>
На западу Македоније и
Међу Албанцима је јачао покрет који је тражио стварање аутономне државе унутар Османског царства или самосталне државе. У марту 1910. на
Албанци су поново тражили од владе у Истанбулу да им да аутономију на подручју вилајета Скадра, Косова, Битоља и Јањине. Средином 1911. године почела је нова побуна, али сукоб средишњих власти и Албанаца се убрзо примирио. У пролеће 1912. дошло је до поновног устанка Албанаца на Косову и Метохији, који су тражили аутономију. Устанак је захватио и Албанију. У лето 1912. нереди које су стварали Албанци били су све већи. У августу 1912. су побуњеници ушли у Пећ, Призрен, Приштину и Скопље. Султан и влада су одлучили да попусте у септембру 1912. Побуњеницима је препуштена власт у вилајетима Скадар, Косово, Битољ и Јањина. Тада су се повећала насиља према хришћанима Словенима и њихово исељавање.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=549-550}}</ref>
Ред 158:
У мају 1912. склопљен је грчко-бугарски савез, а након тога и војни споразум. Почетком октобра 1912. потписан је војни савез Србије и Црне Горе. Осим Русије, своје намере да нападну Османско царство мале балканске државе нису отворено показивале представницима европских држава.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=550}}</ref>
=== Први балкански рат ===
{{Quote box
| title =
Ред 167:
| bgcolor = #c6dbf7
}}
Балканске хришћанске државе затражиле су од Османлијског султаната да изврши реформе које ће поправити положај хришћана у Македонији. Тражили су да се за подручје Македоније постави управник из Западне Европе. Османлијска влада је избегавала да прихвати те захтеве. Она је убрзала преговоре о миру са Италијом и договорила га средином октобра 1912. Истовремено, војне јединице Османлијског султаната су сакупљане уз границе са малим балканским државама. Балкански савез је објавио мобилисање своје војске. Србија је на почетку рата сакупила око 350.000 војника. Оперативне јединице су имале око 285.000 војника. Део војника били су добровољци из Македоније, БиХ и других земаља. Када је постало видљиво да је рат на Балкану неизбежан, Русија је убеђивала остале европске велике државе да се уздрже од уплитања.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=586}}</ref>
Први балкански рат је почео 8. октобра 1912. Тада је Црна Гора оптужила Османлијски султанат да је напало њене граничне карауле и објавила му рат. Пошто се велике европске државе нису умешале и спречиле рат и остале чланице Балканског савеза Србија, Бугарска и Грчка напале су средином октобра 1912. Османлијски султанат. Убрзо после напада, влада Краљевине Србије је под вођством краља Петра I одржала седницу у двору 17. октобра 1912. и одлучила да се објави рат.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=586}}</ref> 6/18. октобра 1912. Краљ Петар је потписао наређење о почетку ратних операција у кафани Европа, коју му је на потпис по наређењу [[Радомир Путник|Радомира Путника]] донео [[Живојин Мишић]].<ref>Стојан Ђорђевић, Ратна, мемоарска и дневничка проза, стр. 13, 14 Моје успомене, Живојин Мишић</ref> То је учињено 18. октобра 1912. Главни напад Бугара био је усмерен према Тракији, а Грка према Епиру и Македонији. Главнина војске Краљевине Србије ишла је према долини Вардара. Њу је као заповедник Прве армије (преко 120.000 војника) водио Александар Карађорђевић.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=586}}</ref>
Током Кумановске битке краљ Петар I Карађорђевић налазио се у Врању, одакле је пратио ратне операције. Он је такође обилазио болнице са рањеницима, Врховну команду, положаје трупа у близини. <ref>Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, Књига друга, стр.418,419</ref>▼
▲Трећа српска армија је ослободила Приштину 23. октобра 1912. Османлијска Вардарска војска (преко 60.000 војника) под командом Зеки-паше је кренула према Србима код Куманова. У дводневној борби код Куманова 23-24. октобра 1912. Прва српска армија и новонабављени српски топови поразили су Османлије.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=586-587}}</ref> Током Кумановске битке краљ Петар I Карађорђевић налазио се у Врању, одакле је пратио ратне операције. Он је такође обилазио болнице са рањеницима, Врховну команду, положаје трупа у близини.
Услед сталних и тешких напора у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], здравствено стање краља Петра I се погоршало.<ref>{{Cite book|title=Краљ Петар|last=ВУКИЋЕВИЋ М.|first=Миленко|publisher=Свет књиге|year=2003.|isbn=86-7396-058-4|location=Београд|pages=91;97;116}}</ref><!--kojih napora-->▼
Северозападније, Срби су завршили ослобађање Рашке (Санџака) 25. октобра 1912. На југу, Срби предвођени Александром Карађорђевићем су ушли у Скопље, без отпора 26. октобра 1912. За те победе Радомир Путник, начелник Врховне команде, добио је од краља Петра I звање војводе. Почетком новембра 1912. завршено је ослобађање Метохије, а у Пећи су се спојиле војске Србије и Црне Горе. Османлије су значајнији отпор пружиле код Битоља, али су и ту поражени средином новембра 1912. Турска Вардарска армија је била разбијена и Срби су се спојили са грчком војском. Грци су ушли у Солун.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=588}}</ref>
Почетком новембра 1912. Османлије су од Велике Британије затражиле да посредује у склапању мира. Први српски војници стигли су 18. новембра 1912. преко Албаније на Јадранско море код Љеша, а војска краља Николе Петовића је опседала Скадар. Аустро-Угарска је затражила од Србије да повуче војску са обала Јадранског мора. Аустро-Угарска је подржавала стварање Албаније као препреке за Србију да добије излаз на море. Албанци су 28. новембра 1912. (тзв. Дан заставе) у Валони одржали скупштину на којој су прогласили стварање Албаније. Срби су одбили да се повуку. Напротив, српска војска је 29. новембра 1912. ушла и у Драч, а грчка војска је почетком децембра бомбардовала Валону. Претње Аустро-Угарске Србима и Грцима, са захтевом да се повуку из Албаније, постале су озбиљније. 3. децембра 1912. потписано је примирје са Османлијским султанатом. У Лондону је сазвана конференција амбасадора великих држава Европе која је настојала наћи договор око Албаније. Захтев Аустро-Угарске, коју су, поред Немачке, подржале Италија и Енглеска је довео до проглашења независности Албаније (17. новембра 1912). Истовремено, у Лондону је почела и конференција сукобљених балканских држава. Балкански савезници су тражили предају градова који су били под опсадом (Скадар, Једрене, Јањина). Гласови да би влада из Истанбула могла предати Једрене довеле су до њеног насилног збацивања крајем јануара 1913. и преговори о миру су пропали.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=588}}</ref>
Борбе су настављене почетком фебруара 1913. У марту 1913. Грци су заузели Јањину, а Бугари, којима је од новембра 1912. помагао део Друге српске армије под командом Степе Степановића, освојили су Једрене. Бугарска војска се приближавала Истанбулу. Османлије су поново тражиле посредовање великих европских држава. У марту 1913. конференција амбасадора (Аустро-Угарска, Енглеска, … ) тражила је од Србије и Црне Горе да обуставе опсаду града Скадра који су амбасадори прогласили делом Албаније. Тада су европске државе, без Русије, извршиле и поморску блокаду Црне Горе. Црногорска војска је после повлачења војске Краљевине Србије успела да уђе у Скадар у априлу 1913. Претња из Беча да ће почети рат приморала је Црногорце да почетком маја 1913. напусте Скадар и предају га међународној флоти, а она Албанији.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=588}}</ref>
Мировни уговор са Турском је потписан 30. маја 1913. у Лондону. Османлијском султанату је остављен Истанбул и узани појас територије до линије Енос – Мидија у Европи. После мира требало је извршити одређивање нових граница балканских држава. Границе Албаније одредили су представници великих европских држава. Српска војска је поделила Рашку и косовско-метохијску област са црногорском. У највећем делу Вардарске Македоније била је српска војска, а Грчкој су припали Егејска Македонија са Солуном и Крит. Незадовољство због пораза у Истанбулу је било велико и у јуну 1913. председник владе Махмуд Шевкет-паша убијен је на улици.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=589}}</ref>
=== Други балкански рат ===
Бугарска и Србија су се сукобиле око поделе Македоније. Србија није добила излаз на Јадранско море. Зато је од децембра 1912. усмено, а од фебруара 1913. и писмено Србија је од Бугарске тражила измену уговора о подели Македоније. Србија је оптуживала Бугарску да је на ратиште Вардарске Македоније послала мање војника од онога што је предвидео предратни уговор. Поред тога Бугарска је тражила уговором непланирану помоћ за узимање Једрена. Истовремено, око поделе Тракије сукобиле су се Грчка и Бугарска. Почетком маја 1913. у Софији је дошло до окупљања грађана који су тражили да се војним сукобом реши спор са Србијом и Грчком. Када је председник бугарске владе Иван Гешов показао спремност да преговара цар Фердинанд I га је сменио. Балкански савез се распао.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=589}}</ref>
Србија и Грчка су склопиле савез против Бугарске почетком јуна 1913. када је одређена граница Србије и Грчке у Македонији. Приликом склапања савеза са Грчком, Србија је добила и право слободне трговине преко Солуна у наредним деценијама. Србија је предлагала да у њеном спору са Бугарском пресуди Русија. Бугарски цар Фердинанд I веровао је да може прво победити Србију, а после и Грчку. Бугарска је изненада после поноћи 29-30. јуна 1913. напала српску војску на реци Брегалници (код Штипа). Вишедневне борбе на Брегалници завршене су победом малобројније српске војске и повлачењем Бугара 7. јула 1913. Српска војска је у јулу 1913. ушла у Кочане и Штип. Црна Гора је стала на страну Србије. Мањом војском Бугари су напали и Грке у Егејској Македонији. Румунија је искористила прилику и средином јула 1913. напала Бугарску. Румуни су се кретали према Софији. После напада Румуније, и Турци су видели прилику да врате део територије. Средином јула 1913. они су напали Бугарску и заузели Једрене. Бугарска је морала да тражи примирје.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=589}}</ref>
Мир је потписан у Букурешту 10. августа 1913. Србија је задржала територије у Вардарској Македонији у којима је средином децембра 1912. почела важити Привремена уредба о уређењу нових области. Само је Струмицу предала Бугарској на захтев Русије.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=590}}</ref>
У Балканским ратовима Србија је изгубила око 36.000 људи. После преговора у новембру 1913. утврђена је граница Србије и Црне Горе. Црној Гори су припали Тузи, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Ђаковица и Пећ са 150.000 становника. Преговори Србије и Црне Горе оставили су незадовољним присталице уједињења.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=590}}</ref>
Србија је тако добила проширење на око 39.000 километара квадратних и скоро 1.500.000 становника. Грчка је на североистоку добила и територију до ушћа Месте и Кавалу, а Румунија је од Бугарске добила Добруџу.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=590}}</ref>
▲Услед сталних и тешких физичких напора у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], здравствено стање краља Петра I се погоршало.<ref>{{Cite book|title=Краљ Петар|last=ВУКИЋЕВИЋ М.|first=Миленко|publisher=Свет књиге|year=2003.|isbn=86-7396-058-4|location=Београд|pages=91;97;116}}</ref><!--kojih napora-->
[[File:Srpskiot kral Petar vleguva vo Skopje, Balkanski vojni, 1912.tif|thumb|Краљ Петар улази у Скопље 1912.]]
| |||