Петар I Карађорђевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Избрисана реч тзв. |
Додат поднаслов о односима Србије и Црне Горе уочи Првог светског рата са референцама. |
||
Ред 173:
Трећа српска армија је ослободила Приштину 23. октобра 1912. Османлијска Вардарска војска (преко 60.000 војника) под командом Зеки-паше је кренула према Србима код Куманова. У дводневној борби код Куманова 23-24. октобра 1912. Прва српска армија и новонабављени српски топови поразили су Османлије.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=586-587}}</ref> Током Кумановске битке краљ Петар I Карађорђевић налазио се у Врању, одакле је пратио ратне операције. Он је такође обилазио болнице са рањеницима, Врховну команду, положаје трупа у близини.<ref>Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, Књига друга, стр.418,419</ref>
Северозападније, Срби су завршили ослобађање Рашке (Санџака) 25. октобра 1912. На југу, Срби предвођени Александром Карађорђевићем су ушли у Скопље, без отпора 26. октобра 1912. За те победе Радомир Путник, начелник Врховне команде, добио је од краља Петра I звање војводе. Почетком новембра 1912. завршено је ослобађање Метохије, а у Пећи су се спојиле војске Србије и Црне Горе. Османлије су значајнији отпор пружиле код Битоља, али су и ту поражени средином новембра 1912. Турска Вардарска армија је била разбијена и Срби су се спојили са грчком војском. Грци су ушли у Солун.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=588}}</ref>[[File:Srpskiot kral Petar vleguva vo Skopje, Balkanski vojni, 1912.tif|thumb|Краљ Петар улази у Скопље 1912.]]
Почетком новембра 1912. Османлије су од Велике Британије затражиле да посредује у склапању мира. Први српски војници стигли су 18. новембра 1912. преко Албаније на Јадранско море код Љеша, а војска краља Николе Петовића је опседала Скадар. Аустро-Угарска је затражила од Србије да повуче војску са обала Јадранског мора. Аустро-Угарска је подржавала стварање Албаније као препреке за Србију да добије излаз на море. Албанци су 28. новембра 1912. ("Дан заставе") у Валони одржали скупштину на којој су прогласили стварање Албаније. Срби су одбили да се повуку. Напротив, српска војска је 29. новембра 1912. ушла и у Драч, а грчка војска је почетком децембра бомбардовала Валону. Претње Аустро-Угарске Србима и Грцима, са захтевом да се повуку из Албаније, постале су озбиљније. 3. децембра 1912. потписано је примирје са Османлијским султанатом. У Лондону је сазвана конференција амбасадора великих држава Европе која је настојала наћи договор око Албаније. Захтев Аустро-Угарске, коју су, поред Немачке, подржале Италија и Енглеска је довео до проглашења независности Албаније (17. новембра 1912). Истовремено, у Лондону је почела и конференција сукобљених балканских држава. Балкански савезници су тражили предају градова који су били под опсадом (Скадар, Једрене, Јањина). Гласови да би влада из Истанбула могла предати Једрене довеле су до њеног насилног збацивања крајем јануара 1913. и преговори о миру су пропали.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=588}}</ref>
Ред 194:
Услед сталних и тешких физичких напора у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], здравствено стање краља Петра I се погоршало.<ref>{{Cite book|title=Краљ Петар|last=ВУКИЋЕВИЋ М.|first=Миленко|publisher=Свет књиге|year=2003.|isbn=86-7396-058-4|location=Београд|pages=91;97;116}}</ref><!--kojih napora-->
=== Односи Србије и Црне Горе уочи Првог светског рата ===
После мира у Букурешту, Албанци су у септембру 1913. узели Охрид, Дебар и Стругу, али их је избацила српска војскаи у октобру 1913. привремено ушла на територију Албаније. Од Балканских ратова 1912. влада Радикалне странке није проширила важење устава Србије на новоприпојене крајеве Космета и Вардарске Македоније. Тврдила је да он треба да се „постепено уводи”. На тим територијама је успостављено двојство војних и цивилних власти. То је довело до свађа када је Пашићева влада покушала донети одлуку да цивилне власти имају већу важност од војних. Војска се успротивила и у пролеће 1914. добила подршку опозиције у Народној скупштини. Чиновници и полиција у Македонији оптуживани су да су корумпирани и да пљачкају народ.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=590}}</ref>
Због опозиционог ометања рада у Скупштини од стране невладиних странака и притиска из Црне руке почетком јуна 1914. Пашићева влада је морала да да оставку. У другој половини јуна 1914. Петар I Карађорђевић издао је проглас да због болести није у могућности да врши краљевске обавезе. Регент (вршилац власти у име краља) постао је Александар Карађорђевић. Народна скупштина је распуштена, а за август 1914. расписани су избори. Избијање рата је спречило изборе, а Никола Пашић је наставио да врши дужност председника владе.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=590}}</ref>
Од 1907. до 1913. Црном Гором су управљале владе Праве народне странке. Пред избијање Првог светског рата, влада генерала Јанка Вукотића одлучила је да отпочне преговоре о војној, царинској и дипломатској унији Црне Горе и Србије, али уз очување владарског положаја за породицу Петровић–Његош у Црној Гори. Краљ Никола Петровић је у јуну 1914. отпутовао у иностранство и тамо се налазио када се догодио атентат у Сарајеву. Догађаји који су уследили прекинули су преговоре о унији Србије и Црне Горе.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=591}}</ref>
=== Први светски рат ===
| |||