Стефан Урош V — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 25:
| опис_грба =
}}
'''Стефан Урош -{V}- Немањић''' (1336/1337 — 4. децембар 1371), у народној традицији познатији као '''Урош Нејаки''', био је цар [[Српско царство|Српског царства]] (1355–1371){{sfn|Стојановић|1927|p=82, 84, 104, 199, 206-209}}{{sfn|Ћоровић}} као и син и наследник цара [[Стефан Душан|Душана]], са којим је био савладар (од 1346) са титулом краља. Његова задужбина је [[Манастир Пресвете Богородице у селу Матејче|манастир Матејча]]. Последњи је владар из лозе [[Немањићи|Немањића]]. У његово време слаби централна власт, а обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V, српска држава Немањића престаје да постоји.<ref>{{cite web|url=https://mondo.rs/Info/Drustvo/a857059/SPC-Sveti-Uros-Nejaki-i-prorok-Avakum.html|title=Uroš Nejaki: Poslednji srpski car|work=mondo.rs|date=15. 12. 2015|date=25. 12. 2020|first=|last=}}</ref>
 
'''Стефан Урош -{V}-''' (1336/1337 — 4. децембар 1371), у народној традицији познатији као '''Урош Нејаки''', био је [[српски цар]] (1355–1371) и последњи владар из династије [[Немањићи|Немањића]]. Као син и наследник цара [[Стефан Душан|Стефана Душана]], постао је очев [[Савладар у средњовековној Србији|савладар]] (1346) са титулом краља. За време Урошеве владавине, [[Српско царство]] је знатно ослабило услед династичких сукоба и јачања обласних господара. Његова задужбина је [[Манастир Пресвете Богородице у селу Матејче|манастир Матејча]]. После смрти цара Уроша V, српска држава Немањића престала је да постоји.{{sfn|Стојановић|1927|p=82, 84, 104, 199, 206-209}}{{sfn|Благојевић|1989|p=}}
Владавина Уроша V била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца.<ref>{{cite web|url=https://www.in4s.net/na-danasnji-dan-1371-umro-je-car-uros-nejaki/|title=На данашњи дан 1371. умро је цар Урош Нејаки|work=in4s.net|date=4. 12. 2013|accessdate=25. 12. 2020|first=|last=}}</ref> Будући да није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна, у народу је понео надимак ''Урош Нејаки''.
 
Владавина Уроша V била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. Будући да није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна, у народу је понео надимак ''Урош Нејаки''. Како је често било у [[средњи век|средњем веку]], и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу био је његов стриц, цар [[Симеон СинишаУрош]], Душанов полубрат.
 
Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију. Међутим, после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца, цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357, на сабору у [[Скопље|Скопљу]], царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина [[властела|властеле]] и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358, али је био поражен. Следеће, 1359, Симеон је завладао [[Епир (историјска покрајина)|Епиром]] и [[Тесалија|Тесалијом]]. Млади Урош V је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.
 
У северном делу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише [[Вукашин Мрњавчевић]] 1365.{{sfn|ЋоровићМихаљчић|1981в|p=583-592}} Те године, Вукашинов брат [[Угљеша Мрњавчевић|Угљеша]] преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у [[Сер (град)|Серу]].{{sfn|ВИИНЈ, VIБаришић|Ферјанчић|1986|p=560. у напомени 627}} Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. [[Марко Краљевић]], наследити царски престо Немањића. Као цар, Урош V је ишчезавао и пре своје смрти. Према родословима и летописима, умро је 2. или 4. децембра 1371. године,{{sfn|Стојановић|1927|p=84, 104, 199, 206-209}} два месеца после [[Маричка битка|Маричке битке]]. Углавном се наводи као последњи српски цар.
 
Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 [[година]] после смрти. Његове мошти се налазе у [[Фрушка гора|фрушкогорском]] манастиру [[Манастир Јазак|Нови Јазак]]. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу послужили су као основни мотив за историјску драму [[Стефан Стефановић|Стефана Стефановића]] из 1825. под именом ''[[Смрт Уроша V]]''. Пре њега, овај мотив је покушао да обради [[Емануел Козачински]], а његов рад је прерадио [[Јован Рајић]] под именом ''[[Трагедија цара Уроша]]'', али та дела немају значајну књижевну вредност.
Линија 42 ⟶ 41:
== Долазак на престо ==
[[Датотека:Slem na novcu Urosa.jpg| мини|лево|Шлем на новцу цара Уроша]]
У децембру 1355. када је умро цар Стефан Урош IV Душан имао је између 44 и 47 година. Био је у пуној снази и није доспео да своје дело ширења и уређења Српског царства изведе до краја. Сувише је био у акцији, и то последњих година највише, и земљи није оставио довољно времена да се умири. Његов наследник Урош V за очевог живота је постао савладар и мирно је преузео власт. Крунисао се за цара убрзо после смрти оца.{{sfn|МиклошичМихаљчић|18581981а|p=90. У повељи Дубровчанима која је издата 10.1.1356. Урош V је уписан као „цар“566-572}}

Стефан Урош V, са мање од деветнаест година, био је недорастао за огромно наследство, а и касније, кад је постао зрео човек, није показивао очеве способности. Није био ни добар војник, ни мудар државник, ни вешт тактичар, већ човек слаб, без воље и без енергије, без талента и ауторитета, почело је растројство и расуло отимати маха. Народно предање дало му је одавно назив Нејаког, који се може применити колико на његову младост, толико и на његове интелектуалне особине. Савремени српски летописи, који су о њему писали с видљивим саучешћем, говоре за њега, да је био "''по истини красан и достојан дивљења по изгледу''":, али "''млад смислом''"; да је одбацивао старачке савете, а причао и волео савете младих, и да је стога зло прошао. У фресци [[Манастир Светог Николе у селу Псачи|манастира Псаче]] Урош је представљен као крупан човек, велике браде, нешто дугуљаста лица, с извесним цртама познатог Душанова лика, али без ичег другог, из чега би се могли изводити ма какви закључци о њему као човеку.
 
== Сукоб са Симеоном ==
Одмах по Душановој смрти, јавила се тежња за цепањем [[Српско царство|Србије]], која је била добрим делом карактеристика овог времена. Први који је успео да поремети ред у српској држави беше Душанов полубрат [[Симеон Синиша Немањић|СимеонУрош]], намесник у [[Епир]]у, коме је отац, [[Стефан Урош III|Стефан Дечански]], спремао престо још као детету и ради њега изазвао сукоб с Душаном. За живота Душанова о Симеону нема готово никаквих вести; он се, како се то каже у народу, готово није жив чуо. Симеон је сад тражио за себе или царску круну или удеоништво у царевању, као што је био обичај у [[Византијско царство|Византији]]. Помоћ у том потхвату дао му је његов таст деспот [[Јован Комнин Асен|Јован Комнен]] из [[Валона|Валоне]]. Са војском од каквих 5.000 људи кренуо је Симеон од [[Костур (округ)|Костура]] према северу тражећи од властеле, преко чијих је области пролазио, да га прогласе за цара. Али највећи део српске властеле остаде ипак на страни Урошевој. То је било из више разлога. Прво, што се то догодило непосредно иза Душанове смрти, кад је још деловао ауторитет његова рада и поретка; друго, што је Урош био у праву, јер је већ ушло у обичај, да на престолу оца наслеђује син ("''од оца је остануло сину''", вели народна песма за Урошево царство); и треће, што је Симеон био, по мајци, васпитањем и после бављењем међу [[Грци]]ма сматран као Полугрк. Најближи суседи Симеонове области не пристадоше уз њега; тако [[Радослав Хлапен|Хлапен]], господар [[Воден (Грчка)|Водена]] и [[Бер]]а, и [[Бранко Младеновић]], господар охридског краја. У борбама, вођеним у лето [[1356]]. год., страдао је нарочито град [[Берат]], док су у свој Албанији, а нарочито у јужној, настали нереди и општа несигурност. Људи господара доње Зете, око ушћа [[Бојана (река)|Бојане]] и [[Дрим]]а, Жарка Мркшића, за којим беше удата Теодора сестра браће Дејановића, нанели су том приликом штете [[Дубровачка република|Дубровчанима]], исто као и грађани Драча, тако да је цар Урош морао посредовати у њихову корист.
 
== СинишаСимеон и Нићифор ==
Али, како Срби нису марили Симеона као Полугрка, тако га нису марили ни Грци као Полусрбина. Чим су они осетили, да је у Србији нестало чврсте руке Душанове, у њих се одмах јавила тежња да се ослободе српског господства. Потомак старих епирских господара, деспот [[Нићифор II Орсини|Нићифор]] јави се већ у пролеће 1356. год. у Тесалији и позва грчке сународнике да му се придруже у борби против Срба. За кратко време пристаде уза њ сав Епир и Тесалија. И Нићифор и [[Симеон-Синиша Урош|Симеонов]] таст желели су, да Симеон успе у Србији, па да, после тога, лако прегори губитак југозападних области Царевине. Његов неуспех помео им је донекле рачуне. Не желећи никако, да се Симеон врати у грчке области, Нићифор покуша да се сам, непосредно пријатељским начином, нагоди са Србима. Знајући за велики утицај царице Јелене у Србији, он се обратио њој са предлогом, да отеравши прву жену, узме једну Јеленину сестру. Али све његове планове пресекоше Албанци. Чим је нестало Душана, па се Грци осетише нешто слободнији, они почеше да се одупиру албанској експанзији, а племићи нарочито почеше силом повраћати своја раније им одузета и Албанцима раздељена имања. Албанци, који се беху ојачали под српском влашћу и постали самопоузданији, решише се на крвава обрачунавања. У [[Битка код Ахелоја|борби код Ахелоја]] (1358. год.) погибе деспот Нићифор, а његова војска би поражена и разјурена.
 
== Измирење са СинишомСимеоном ==
После неуспеха међу Србима, а уплашен Нићифоровом акцијом, Симеон је током лета 1357. покушао да се измири са Урошем. Као један од посредника имала је бити и [[Дубровачка Република]], која је добро стала на српском двору. На државном сабору у Скопљу, држаном првих дана априла 1357, у присуству царице мајке и [[Сава IV|патријарха Саве]], даровао је цар Урош 10. априла острво Мљет својој властели Басету Биволичићу и Трипи Бућићу „да им је у баштину." 24. априла, на Рибнику под Призреном, дао је цар Дубровчанима четири разне повеље; потврдио им је старе повластице и уступио им је подручје од Љуте до Курила, за којим су дуго жудили. Дубровник је, као пријатељ Царевине, узео на себе улогу посредника и у овом сукобу између Уроша и Симеона. Споразум је нарочито олакшао Нићифоров пораз. Симеон је, помогнут посредно од Албанаца, могао сад без опасности да поврати своје области. Али се ипак није смирио. Почетком 1359. год. он почиње нову борбу и продире до близу Скадра. Један дубровачки трговац, чак из пожаревачког Кучева, писао је 3. фебруара 1359, како га је страх од Симеонова напада и с њим скопчане несигурности задржао да није послао неке товаре олова. Ни тај покушај Симеонов да продре у Србију није имао среће. Али цела његова акција донела је ипак извесне промене у склопу српске државе. Он није успео да дође до српског престола, али је стварно одвојио из српске државне заједнице главни део грчких области. У својој престоници Трикали он је живео потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчке културе. У његовим повељама грчко име иде пре српског; а он се сам потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немање: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ или се још понекад додавало Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Неколико његових повеља очувано је нарочито у тесалским, веома живописним и на врло стрмим стенама подигнутим [[Манастир Метеори|Меторским Манастирима]], којима је био дарежљив ктитор. Са суседним српским великашима, које није успео да покори, ступио је у породичне везе, да их не би добио као сталне непријатеље. Тако је посинку моћног војводе [[Радослав Хлапен|Хлапена]], [[Тома Прељубовић|Томи]], сину ћесара [[Прељуб|Прељуба]], дао за жену своју кћер [[Марија Ангелина Немањић|Марију]], уступивши му после на управу читав Епир, у ком је Јанина постала главно место.{{sfn|Михаљчић|1981б|p=573-582}}
 
== Сукоб са Кантакузинима ==
Линија 116 ⟶ 117:
=== Вукашин постаје краљ ===
[[Датотека:King Vukašin, Psača.jpg|десно|мини|200п|Краљ Вукашин, фреска у [[Манастир Светог Николе у селу Псачи|манастиру Псача]] у Македонији.]]
Вукашин се прогласио за краља у Прилепу крајем 1365. год. Његов пример деловао је заразно и изазвао прохтеве и свих других; од 1365. Србија, и поред очигледне опасности од Турака почиње да се расипа. Вукашин је скупио под својом влашћу у главном Стару Србију и северну и западну Македонију, с градовима Призреном, Скопљем, Прилепом и Охридом. Он сам казује, да је „господин земљи српској и Грком и западним странам". У својим повељама он нигде, ни једном речју, не помиње свој однос према цару, а у целом свом раду он се понаша као потпуно самосталан владалац. Његов брат Угљеша проглашава се деспотом у области грчке Македоније, која је почињала испод Прилепа и обухватала драмску и серску област. Не зна се кад је узео за жену благородну госпођу Јефимију, жену изванредно лепог уметничког осећања, која је имала приметан књижевни дар (н. пр. запис на иконици за умрлог сина, везена похвала кнезу Лазару) а била врло добра везиља (нарочито јој је леп рад плаштаница, данас у манастиру Путни, рађена заједно с неком, ближе непознатом, базилисом Еупраксијом). Она је била кћи ћесара Војихне, Душанова намесника у драмској области. Угљеша је, вероватно, добио тај крај иза тастове смрти, а своје поседе раширио је делимично и на рачун цареве мајке, од које је узео и Сер, и то, по свој прилици, пре извесним притиском, ако не већ силом, него добровољним уступањем.{{sfn|Михаљчић|1981в|p=583-592}}
 
Свој положај Вукашин се трудио да учврсти породичним везама. За једног од својих синова, Марка или [[Андријаш Мрњавчевић|Андрију]], хтео је добити једну девојку из породице хрватских [[Шубићи|Шубића]], орођених с царем Душаном, која је у то време живела на сродничком двору бана Твртка. Тај брак спречио је папа, који није дозвољавао да једна католичка принцеза пође за „шизматика". Не знамо кад се Марко венчао са Јеленом, кћерком на југу моћног војводе Хлапена. Своју кћер [[Оливера Мрњавчевић Балшић|Оливеру]] удао је Вукашин за Ђуру Балшића. По некој ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски властелин, [[Остоја Рајаковић]] (+1379). Захваљујући својој енергији, а донекле и тим везама, краљ Вукашин је постао апсолутно признати господар целе Македоније.
Линија 129 ⟶ 130:
{{Главни чланак|Битка на Марици}}
=== Битка ===
Још се не може са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. год. Да се тај поход није спремао из раније најбољи је доказ у том, што је краљ Вукашин са сином Марком, јуна месеца, дошао с војском под Скадар, да одатле, с другим савезницима, делује против Николе Алтомановића. Ма како кратак тај би поход, с повратком у Македонију, имао трајати најмање до краја лета. Али, с друге стране, један наш писар из тог времена, монах Исаија, пише изрично, да су Вукашин и Угљеша кренули „на изгнање Турака". Да је офанзива предузета од Срба види се јасно и по том, што је бојиште било ван српске границе. Највероватнија ће бити претпоставка, да је деспот Угљеша био обавештен о неким дотле ненаданим турским припремама или о некој веома повољној прилици за напад, па да се решио да Срби њих предухитре или да искористе прилику. Тако се може објаснити нагли Вукашинов повратак и српска офанзива. Изгледа да је Угљеша хтео да напане Турке у самом Једрену, за време одсутсваодсуства цара Мурата у Малој Азији. Срби су заиста продрли до близу Једрена, у шумовити крај Чрномена (сада Чирмена), на Марици. Али ту их је 26. септембра 1371. снађеснашао страховит пораз., Онкоји је дошао каобио последица једног ноћног препада, уи комепометње сукоја Србије тим поводом наступила у потпуноредовима изгубилисрпске главувојске.{{sfn|Михаљчић|1981г|p=593-602}}

Српски калуђерски летописци приказују то као божију казну за поступак Мрњавчевића према цару Урошу; нарочито истичу да се чак нису могла наћи ни мртва тела Вукашинова и Угљешина. Српска погибија била је, заиста страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Запамћена је добро и у народном предању тога краја и у народној епској поезији. Место борбе и данас се зове Србсиндиги, т. ј. српска погибија; а у народној фразеологији узречица „однела га мутна Марица" подсећа на ту кобну борбу, кад је та река
 
{{цитат|Ударила мутна и крвава,<br /> Па проноси коње и калпаке,<br /> Испред подне рањене јунаке.}}
Линија 208 ⟶ 211:
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book| ref=harv|lasteditor-last1=Баришић|editor-first1=Фрањо|editor-last2=Ферјанчић|editor-first2=Божидар|editor-link2=ВИИНЈ,Божидар VIФерјанчић|title=Византијски извори за историју народа Југославије, VI|year=1986|volume=6|location=Београд|publisher=Византолошки институт|url = httphttps://www.scribd.com/document/15762958/SANU-Posebna-Izdanja-Vizantijski-Izvori-Za-Istoriju-Naroda-Jugoslavije-Tom-6 |year=1986|location= Београд}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Стојановић|first=Љубомир|title=Стари српски родослови и летописи |url = https://www.academia.edu/44757566/Stari_srpski_rodoslovi_i_letopisi_izdato_1927|year=1927|location=Сремски Карловци}}
* {{Cite book| ref=harv|last=ВИИНЈ, VI|title=Византијски извори за историју народа Југославије, VI |url = http://www.scribd.com/document/15762958/SANU-Posebna-Izdanja-Vizantijski-Izvori-Za-Istoriju-Naroda-Jugoslavije-Tom-6 |year=1986|location= Београд}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Миклошич|first=Франц|title=Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii |url = http://www.archive.org/details/monumentaserbic00miklgoog |year=1858|location=Беч}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби у средњем веку|year=1995|url=https://books.google.com/books?id=vBRXAAAAMAAJ|location=Београд|publisher=Идеа}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Благојевић|first=Милош|authorlink=Милош Благојевић|title=Савладарство у српским земљама после смрти цара Уроша|journal=Зборник радова Византолошког института|year=1982|volume=21|url=https://books.google.com/books?id=HD4jAQAAIAAJ|pages=183–212}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Благојевић|first=Милош|authorlink=Милош Благојевић|title=Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371|year=1989|location=Београд|publisher=Вајат|url=https://books.google.com/books?id=2XBpAAAAMAAJ}}
Линија 219 ⟶ 218:
* {{Cite book| ref=harv|last=Благојевић|first=Милош|authorlink=Милош Благојевић|title=Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност|year=2004|location=Београд|publisher=Завод за уџбенике и наставна средства|url=https://books.google.com/books?id=unBpAAAAMAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Благојевић|first=Милош|authorlink=Милош Благојевић|title=Српска државност у средњем веку|year=2011|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Божић|first=Иван|authorlink=Иван Божић|title=О положају Зете у држави Немањића|journal=Историски гласник|year=1950|volume=3|issue=1-2|url=https://books.google.com/books?id=dRfjAAAAMAAJ|pages=97–122}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Бубало|first=Ђорђе|author-link=Ђорђе Бубало|title=Фалсификована повеља цара Стефана Уроша о Стонском дохотку|journal=Стари српски архив|year=2003|volume=2|pages=99-142|url=https://www.academia.edu/44222286}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Бубало|first=Ђорђе|author-link=Ђорђе Бубало|chapter=Логос формула у хрисовуљи цара Стефана Уроша манастиру Лаври (1361)|title=Περίβολος: Зборник у част Мирјане Живојиновић|volume=1|year=2015|location=Београд|publisher=Византолошки институт|pages=322-338|chapter-url=https://www.academia.edu/44233929}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Ковачевић|first=Јован|title=Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића|journal=Историски часопис|year=1955|volume=5|url=https://books.google.com/books?id=TO96CgAAQBAJ|pages=291–294}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Михаљчић|first=Раде|author-link=Раде Михаљчић|chapter=Почетак Урошеве владавине - спољни напади|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981а|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=566-572|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Михаљчић|first=Раде|author-link=Раде Михаљчић|chapter=Два царства|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981б|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=573-582|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Михаљчић|first=Раде|author-link=Раде Михаљчић|chapter=Цар и краљ: Неуспешно савладарство|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981в|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=583-592|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Михаљчић|first=Раде|author-link=Раде Михаљчић|chapter=Маричка битка|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981г|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=593-602|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1965|title=Серска област после Душанове смрти|location=Београд|publisher=Научно дело|url=https://books.google.rs/books?id=5YPvAQAACAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1970|title=Византија и Словени|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=mX8JAQAAIAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Стојановић|first=Љубомир|title=Стари српски родослови и летописи |url = https://www.academia.edu/44757566/Stari_srpski_rodoslovi_i_letopisi_izdato_1927|year=1927|location=Сремски Карловци}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Зета у држави Немањића|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 1|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|chapter-url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.1.pdf|pages=3–93}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Доба Балшића (први део)|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 2|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|chapter-url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.2/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.2.pdf|pages=3–48}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби у средњем веку|year=1995|url=https://books.google.com/books?id=vBRXAAAAMAAJ|location=Београд|publisher=Идеа}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби међу европским народима|year=2004|url=https://books.google.com/books?id=p3oMAQAAMAAJ|location=Београд|publisher=Equilibrium}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћоровић|first=Владимир|title= Историја српског народа |url =http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Божић|first=Иван|authorlink=Иван Божић|title=О положају Зете у држави Немањића|journal=Историски гласник|year=1950|volume=3|issue=1-2|url=https://books.google.com/books?id=dRfjAAAAMAAJ|pages=97–122}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Ковачевић|first=Јован|title=Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића|journal=Историски часопис|year=1955|volume=5|url=https://books.google.com/books?id=TO96CgAAQBAJ|pages=291–294}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Зета у држави Немањића|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 1|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.1.pdf|pages=3–93}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Доба Балшића (први део)|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 2|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.2/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.2.pdf|pages=3–48}}
{{refend}}