Распад Српског царства — разлика између измена

До '''распада [[Српско царство|Српског царства]]''' дошло је током владавине последњег Немањића, [[Стефан Урош V|Стефана Уроша V Нејаког]]. Почетак опадања Царства означава долазак [[Симеон Синиша НемањићУрош|Симеона СинишеУроша Немањића]] на власт у [[Епир]]у и [[Тесалија|Тесалији]]{{sfn|Мишић|2014|p=41}}. Најмоћнији српски великаш, [[Војислав Војиновић]], остао је лојалан српском цару све до смрти 1363. године након чега је Урош приморан да се ослони на великаше династије [[Мрњавчевићи|Мрњавчевић]]. Резултат тога јесте крунисање [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашина Мрњавчевића]] за краља. Краљ Вукашин и његов брат, деспот [[Јован Угљеша]], погинули су 1371. године у [[Битка на Марици|бици на Марици]]. Урош је умро крајем исте године. Пошто није имао деце, његова смрт означила је крај владавине династије [[Немањићи|Немањић]] и крај Српског царства.

[[Датотека:Empire of the romans and serbs sr.png|270px|мини|[[Царство Симеона Уроша|Царство Симеона СинишеУроша Немањића]]]]

Одјек [[Стефан Душан|Душанове]] смрти међу савременицима остаје нам потпуно непознат јер нема домаћих писаца који би својим делима осветлили збивања. Од половине 14. века проређују се и документи, а почињу да се стварају предања. Готово све истакнуте личности од времена Душанове смрти ушле су у легенду.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981а|p=566}}. Спољним нападима на Српско царство претходили су унутрашњи сукоби. Деспот [[Нићифор II Орсини]] искористио је смрт кесара [[Прељуб (кесар)|Прељуба]] и овладао је Тесалијом, а нешто касније и јужним Епиром (1356). Тим покрајинама је припојио и Кефалонију и три године је владао независно од Цариграда. Браћа [[Палеолози]], Јован и Алексије, су освајали источне делове Царства: градове на егејској обали Хрисопољ, Анакторопољ и Христопољ. Наведене градове Србија је изгубила и пре Душанове смрти. Ови градови били су изложени нападима неког пирата из Витиније. Упад [[Матија Кантакузин|Матије Кантакузина]] (син византијског цара [[Јован Кантакузин|Јована Кантакузина]]) у област Сера завршен је неславно. Његова војска је разбијена, а Матија је заробљен и једно време држан од стране Душановог братунчета [[Војихна (кесар)|Војихне]]. На северу Царства дошло је до сукоба двојице властелина од којих се један, припадник породице [[Растислалићи|Растислалића]], обратио за помоћ најпре цару Урошу, а потом и краљу Угарске, [[Лудовик I|Лудовику]]. Уз учешће угарске војске Лудовик је однео победу. Он се почетком 1361. године помиње као господар Браничева. Лудовик је том приликом продро дубоко у српске крајеве. Средином 1359. године Угари се повлаче. Србија је изгубила Браничево, а вероватно и Кучево. Растислалићи су тим територијама управљали као Лудовикови вазали{{sfn|Мишић|2014|p=41}}.

Готово неприметно је из Царства издвојена још једна област: крај око Канине и Валоне где је покушавао да се осамостали ујак цара Уроша, Јеленин брат [[Јован Комнин Асен]]. Он је од Душана добио деспотску титулу и намесништво у новоосвојеним областима{{sfn|Мишић|2014|p=41}}. Испољавао је самовољу још за живота Душана што се огледа у његовим односима са млетачким трговцима. Штитила га је од Душана царица [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелена]]. Након Душанове смрти формирао је потпуно независну област. Независност је платио све већим утицајем Млетака у приморским градовима. Поставља се питање у ком својству је Јелена управљала Серском облашћу. Урошева владавина није била у потпуности укинута већ извори говоре о тесној сарадњи мајке и сина. Урош шаље војску која је поразила Матију Кантакузина. Јелена 1357. године присуствује једним од државних сабора у Скопљу. Према томе, српска власт у Серској области била је стабилна. У Серској области Урош се од 1360. године изоставља. Јелена је призната као једини господар Серске области. У Серу је увела (према византијском узору) установе сената и васељенских судија, а локалну управу поверавала је својим рођацима{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981а|p=568}}.

== Симеон СинишаУрош Немањић ==

[[Датотека:Loza Nemanjica Decani c 5 2.jpg|250px|мини|лево|Симеон СинишаУрош Немањић, фреска манастира [[Високи Дечани]]]]

Нићифор је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота [[Симеон Синиша НемањићУрош|Симеона]] и кесарису [[Ирина (жена кесара Прељуба)|Ирину]], удовицу кесара Прељуба, заједно са [[Тома Прељубовић|сином]]. Јерина се склонила на двор цара Уроша који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Симеон није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара. Узевши царску титулу, Симеон је показао да није намеравао да буде Урошев савладар јер су савладари у Српском царству носили титулу краља. Краљевску титулу носио је Урош за живота свога оца. Установа савладарства уведена је на сабору у Скопљу 1346. године. Симеон је дакле поново покренуо одавно решено питање наследства. Његово проглашење за [[Цар Срба и Ромеја|цара]] је, у ствари, узурпаторски чин. Јован Кантакузин пише да је Симеон "тражио власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија, а Урош је био приморан да очевину од стрица брани". Симеон није покушавао да истисне Нићифора Орсинија већ је покретао походе ка северу. Борба за наследство узнемиравала је савременике. Нашла је одјека чак код дубровачких трговаца у Кучеву. Симеон је располагао знатним војним снагама, али је властела, као и црква, била на страни Уроша. Јелена је била на страни свога сина. Једино је Јован Асен Комнин био уз Симеона. У току лета 1358. године Симеон је лако сузбијен [[битка код Скадра (1358)|код Скадра]]. Наступили су за њега тешки дани. Симеон је све до средине 1359. године управљао само Костуром иако је носио царску титулу<ref>.{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981а|ppp=568-70570}}</ref>{{sfn|Мишић|2014|p=42}}.

Захваљујући одређеним околностима, Симеонов политички пад није био дуготрајан. Деспот Нићифор погинуо је приликом покушаја гушења устанка Арбанаса. Страдао је средином 1359. године у [[Битка код Ахелоја (1359)|бици код Ахелоја]]{{sfn|Мишић|2014|p=44}}. Тесалија и Епир остали су без господара. У Арти је формирана посебна [[Деспотовина Арта|деспотовина]] која је постојала до 1416. године. Византијска, а ни српска централна власт нису ништа предузимале. То је искористио Симеон да без много напора тамо успостави своју власт. Симеон је у Епиру и Тесалији формирао нову државу. Тек када је овим покрајинама завладао члан династије Немањић, оне су коначно издвојене из српске државе. Немоћни византијски цар [[Јован V Палеолог|Јован V]] био је само неми сведок ових догађаја. Црква и племство, навикнути на честе промене, прихватили су Симеонову власт.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981а|p=570}}.

У Зети се као госпосподар јавља до тада потпуно непознати властелин [[Жарко (властелин)|Жарко]]. Душан је Јелени дао зетске тргове. Она је тада боравила у Серу што је Жарко покушао да искористи па је 1356. године код Светог Срђа на Бојани одузео дубровачким трговцима робу. Урош је у Свети Срђ послао властеличића Вукшу и тако је Жарко брзо нестао са политичке сцене{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981а|p=571}}. Његов син [[Мркша Жарковић|Мркша]] касније ће овладати крајевима данашње Јужне Албаније око Берата{{sfn|Мишић|2014|p=44}}.

Према [[Јањинска хроника|Јањинској хроници]], епирско становништво добро је дочекало Симеона. Градови, међу којима су и Арта и Јањина, отварају му капије. Смену власти покушао је да искористи [[Радослав Хлапен]], Душанов, а потом и Урошев намесник у Беру и Водену. Пошто је Хлапен освојио утврђење Дамасис на северу Тесалије, Симеон је похитао на север да заштити своје територије. Уместо очекиваног сукоба, двојица противника су се ородила након чега су се нагодила о границама. Изгледа да је Симеон препустио Хлапену град Костур. Нејасан је Хлапенов однос са Урошем. Област којом је управљао као намесник налазила се на граници Симеонове и Урошеве државе. Границе Симеонове државе није могуће одредити због недостатка изворне грађе. По оцу Немањић, а по мајци Палеолог, Симеон је био сродник многим истакнутим великашима. Симеон је, дакле, напустио Костур и за престоницу изабрао [[Трикала|Трикалу]] у Тесалији. Задржавајући понекад име Урош (које често носе Немањићи), Симеон се увек потписивао као Палеолог. Градско становништво у Симеоновој држави је, без обзира на порекло, одавно било хеленизовано. Стога није чудно што Симеон непрекидно истиче да је пореклом из византијске царске породице. Повеље је издавао искључиво на грчком језику. Ниједна сачувана Симеонова повеља није написана на старом српском језику. Сигурно је, међутим, да су међу његовим поданицима били Грци, Срби и Арбанаси. Маја 1366. године Симеон се потписао као "самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог". Симеон је задржао византијске установе и управне органе<ref>.{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981б|ppp=572-5575}}</ref>.

Браћа [[Вујиновићи|Војиновић]], [[Милош Војиновић|Милош]], [[Алтоман Војиновић|Алтоман]] и [[Vojislav Vojinović|Војислав]], били су синови војводе [[Војвода Војин|Војина]], истакнутог властелина [[Стефан Дечански|Стефана Дечанског]]. Милошу и Војиславу Душан је доделио титулу ставилца (Војиславу 1350. године){{sfn|ИСН|1999|p=542}}. Милош је умро млад, а Алтоман се последњи пут помиње 1359. године. Језгро Војиславове државе чинила је знатна породична баштина којој је припојио жупе Дабар, Дрину, Гацко и Рудине након смрти великог челника Димитрија (1359). У појединостима није познато који су крајеви још ушли у састав његове државе, али се зна да је пре смрти (1363) управљао областима између Дрине и Косова, Рудника и Мора, укључујући и жупе Драчевицу, Конавле, Требиње и Попово Поље{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981б|p=578}}. У то време је у приморју дошло до великих промена. [[Задарски мир (1358)|Задарским миром]] из 1358. године Угарска је потисла Млечане са источног Јадрана, а Дубровник признаје њену врховну власт{{sfn|Мишић|2014|p=42}}. Војислав Војиновић је учествовао у рату против Угара (1359). Растислалићи су одвојили Браничево (и Кучево), а Војислав је наставио рат против Угарског вазала – Дубровника. Сматрао је да му припада титула хумског кнеза и власт над Стоном и Пељешцем.

На страни Војислава у рату био је и град [[Котор]] коме је сметала дубровачка трговина. Дубровник је блокирао знатно слабију которску флоту. Војислав флоту очигледно није ни имао. Дубровник је спровео економску блокаду; спречавао је довоз соли. Дубровчани склапају савез са Балшићима, али се он сводио на изјаве пријатељства. Мир је склопљен у Оногошту 1362. године уз посредовање Вукашина, кесара [[Гргур Голубић|Гргура Голубића]] и царице Јелене. Дубровчани су задржали Стон и Пељешац, а Котор је Урош узео у своју заштиту и потврдио Дубровчанима старе повластице. Балшићи се не спомињу приликом склапања мира.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981б|p=580}}. Војислав се припремао за рат са Балшићима. Непосредно пред смрт, Војислав је владао облашћу која се добрим делом подударала са Рашком, исходиштем државе Немањића. Ниједан властелин, па ни Вукашин, није се могао мерити са Војиславом Војиновићем. Даље ширење прекинула је његова изненадна смрт 1363. године.

Војиславова смрт пореметила је однос снага у Српском царству. У исто време са политичке сцене нестају крупни феудалци, носиоци највиших титула. [[Јован Оливер|Јовану Оливеру]] губи се траг након Душанове смрти. [[Деспот Дејан]] је у политичком животу присутан нешто дуже. Његова баштина обувхатала је Жеглигово и Прешево. Он је припојио крајеве око горњег тока Струме са Велбуждом, крај према Мелнику, а његови синови формирали су велику државу након Маричке битке. Најпознатија задужбина Дејана је [[Архиљевица]]. Његове синове је до Маричке битке потиснуо не много познати [[Влатко Паскачић]] (баштина у Псачи). Он је био господар жупе Славиште. Искористио је деспотову смрт (или повлачење у манастир) да се прошири на жупе Врање и Иногоште. Ипак, није успео да се осамостали, а у рату са Дејановићима ослањао се на Уроша и Мрњавчевиће. Носио је титулу севастократора<ref>.{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981в|pp=583-4584}}</ref><ref>{{harvnbsfn|Мишић|2014|pp=41-242}}</ref>.

Животни пут [[Угљеша Мрњавчевић|Угљеше]] и [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашина Мрњавчевића]] након Душанове смрти је повезан. У изворима се јављају тек средином 14. века, Угљеша у зрелој животној доби, а Вукашин у поодмаклим годинама. Угљеша је као Душанов намесник око 1346. године кратко управљао облашћу око Дубровника. Вукашин се 1350. године помиње у Прилепу са титулом жупана.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981в|p=586}}. Угљешин успон почиње женидбом са [[Јефимија|Јефимијом]], ћерком кесара [[Војихна (кесар)|Војихне]] (не зна се година) те се стиче утисак да је његов долазак на власт у Серској области изненадан (1363/4). Он се не помиње ни међу дворанима царице Јелене. Вукашинов успон био је нешто спорији. За живота Војислава Војиновића нје покушавао ништа, а свој утицај ширио је родбинским везама. Мрњавчевићи су се родбинским везама повезали са Радославом Хлапеном, Ђурађом Балшићем и кесаром Војихном. Мрњавчевићима се сада нико није могао супротставити. Војислав Војиновић, Оливер и деспот Дејан више нису били живи, а [[Лазар Хребељановић]], [[Никола Алтомановић]] и [[Вук Бранковић]] тек су формирали своје области. Урошу није остало другог излаза већ да знацима краљевског достојанства уздигне Вукашина за савладара (1365). Угљеша је раније са деспотском титулом преузео од Јелене власт над Сером. Предање је осудило Мрњавчевиће да су насилно преузели власт (најраније предање забележио је Данилов настављач), али то није тако јер је Вукашин постао краљ уз пристанак цара. Узурпатор није био Вукашин већ Душанов брат Симеон који је узео царску титулу. Вукашинов син [[Марко Мрњавчевић|Марко]] постао је млади краљ{{sfn|Мишић|2014|p=42}}. Тиме је решено питање Урошевог наследника јер цар није имао деце. Вукашин се потписивао као краљ Срба и Грка.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981в|p=587}}. Уместо Прилепа, центри његове области постали су Скопље и Призрен. Мавро Орбин пише да је узео Приштину и Ново Брдо као престони град. Знатно више се зна о области деспота Угљеше. Серска област је на истоку обухватала територије веће од територија Душановог царства. У оквиру Серске области налазио се и [[Халкидики]] са [[Света Гора|Светом Гором]]. Северну границу чинила је линија Струмица-Мелник, а западна граница прелазила је реку Вардар. Стварне границе са Вукашином заправо није ни било.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981в|p=588}}.

Успон Лазара Хребељановића био је много спорији. Дуго је боравио на двору цара Уроша са скромном титулом ставилца. Лазар је напустио дворску службу када је Вукашин крунисан за краља. Баштина кнеза Лазара је родни Прилепац код Новог Брда. Спорно је било Косово око кога су се сукобљавали Мрњавчевићи, Лазар и Алтомановић. До [[битка на Косову (1369)|битке]] је дошло 1369. године. Лазар се повукао, а Алтомановићева војска је страдала. Он сам једва се спасао. Вукашин, Марко Мрњавчевић и Балшићи спремали су се за напад на Алтомановића (пролеће 1371), али их је спречио долазак Турака. Санко Милтеновић је искористио Алтомановићев пораз да му привремено заузме Конавле (1370), а Лазар Рудник.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981в|p=592}}.

Јована Асена Комнина је 1363. године наследио син [[Александар Асен Комнин|Александар]] (на челу Канине и Валоне). [[Карло Топија]], принцепс Албаније, освојио је Драч и постао 1368. године најмоћнији, ако не и једини, господар равнице уз јонску обалу. Он је између 1364. и 1366. године у заробљеништву држао Ђурђа Балшића. Браћа су га ослободила те су заједно опсели Котор кога је цар још 1362. године у Оногошту узео под заштиту. Пошто од Уроша нису добили помоћ, Которани су 1370. године признали врховну власт Угарске. Котор је изгубио трговачке привилегије у Србији. Нов успон доживео је Никола Алтомановић који се изненађујуће лако опоравио од пораза на Косову. Изгледа да је уживао подршку Угарске. Против њега су се удружиле куће Мрњавчевића и Балшића, кнез Лазар и [[Твртко I|Твртко Котроманић]]. Вукашиново повлачење на исток довело је до распада коалиције<ref>.{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981г|pp=593-4594}}</ref>.

Серска област у међувремену јача. Немањићи тамо нису мењали византијски начин управе кога је прихватила и царица Јелена. Ништа није мењао ни Јован Угљеша. Деспот је обезбедио подршку светогорских манастира. Свестране су и свакодневне везе са Византијским царством које је тада обухватало четири географски одвојена дела: област браће Палеолог (Христопољ, Христопољ Анакторопољ и острво Тасос), Цариград са околином, Солун са околином и Мореју. Турци су се учврстили на територијама које су одвајале северна три дела. Заједничка опасност зближила је Угљешу и Јована V Палеолога. Угљеша није имао тако утврђене градове као што је био Солун. Зато је био спреман на преговоре око решавања [[Српско-грчки црквени спор (1346-1375)|црквеног раскола]] насталог 1350. године. Патријарх [[Калист I Цариградски|Калист]] који је још 1350. године [[изопштење|изопштио]] српског цара и патријарха, дошао је у Сер да преговара са Јеленом (1363). Он се изненада разболео и умро, али су преговори касније обновљени и завршени повељом о измирењу из 1368. године, којом је деспот Угљеша уважио захтеве новог цариградског патријарха Филотеја.{{sfn|Петровић|1979|p=29-51}}<ref>{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981г|ppp=596-7597}}</ref>

Спорно је то да ли је Вукашин у [[Маричка битка|Маричкој бици]] учествовао као српски краљ или као господар. Севастократор Влатко Паскачић не помиње се у изворима о бици, а Радослав Хлапен (за кога се не зна да ли је учествовао у бици) је надживео краља и деспота. Уочи одлучујућег сукоба Мрњавчевићи су ипак били усамљени. Располагали су, међутим, знатним снагама. Турци су средином 14. века заузећем Галипоља трајно прешли на Балкан и отпочели са планским освајањем Полуострва. Неуобичајено лако освајају град за градом: Димотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363). Серски деспот се, према Мавру Орбину, у почетку успешно борио против Турака и нанео им неколико пораза. Пре одласка у битку, Угљеша је посетио Свету Гору где је добио благослов за поход који је добио верско обележје. Браћа су продрла у близину нове турске престонице, Једрена. Међутим, изненађени су 26. септембра 1371. године код Черномена.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981г|p=598}}.

О Маричкој бици се писало много, али се о самом сукобу зна веома мало. Из најранијих извора не може се закључити много више од датума, места и резултата битке. Битка је завршена пропашћу српске војске и погибијом Вукашина и Угљеше. То је била највећа победа Турака пре [[Пад Цариграда (1453)|1453. године]]. Њен резултат је слом Серске државе. Солунски деспот Манојло (будући ца [[Манојло II Палеолог|Манојло II]]) заузео је Сер који је до тада припадао Јовану Угљеши. Несумњиво је покорио и остале градове у самом средишту Угљешине државе укључујући и острво Тасос и градове у Пиеријском приморју. Под контролом Византинаца поново се нашло подручје од Солуна до христопољских кланаца. Рестаурација византијске власти подгрејала је наду о обнови некадашње империје, али се нада брзо изјаловила. Опасност од Турака приморала је Византинце на непопуларну меру: одузимање црквених добара ради јачања одбрамбене моћи. Територије су уступљене [[пронија]]рима. Манојло је 1408. године присећа како је одмах по погибији Угљеше морао уступити половину метоха светогорских и солунских пронијарима. Убрзо после Маричке битке Византија губи самосталност. Цар Јован као Муратов вазал учествује у једном од турских похода{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981г|p=601}}{{sfn|Мишић|2014|p=45}}.

Урош је последњи пут иступао 1369. године. Изгубио је углед државника; више му се није обраћао ни Хиландар, а чак и Дубровник добија привилегије од Вукашина. Држава Немањића и Српско царство престало је да постоји Урошевом смрћу 4. децембра 1371. године.{{sfn|ИСНМихаљчић|19991981г|p=602}}.

Вукашиновом погибијом српска држава није остала без краља. Законито га је наследио син Марко. Он је 26. септембра 1371. године постао Урошев савладар. Исто тако је, барем формално, Марко наследио цара Уроша који није имао деце. Српска држава номинално је постала краљевина. Међутим, нико није ни помишљао да за врховног владара призна краља из нове „несветородне“ династије. Превласт куће Мрњавчевић окончана је битком на Марици, а Марко је постао турски вазал (не зна се тачно када). Средиште поновног стварања државе помера се на север, у исходиште државе Немањића<ref>.{{harvnbsfn|ИСНМихаљчић|19991981г|ppp=601-2602}}</ref>.