Јован Хаџић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене корисника 31.223.138.223 (разговор) на последњу измену корисника Sadko ознака: враћање |
|||
Ред 32:
У [[Пешта|Пешти]] уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и [[античка Грчка|старогрчки језик]], а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница умногоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом '''Милош Светић'''.<ref>{{Cite web|url=https://www.ravnoplov.rs/somborac-osnivac-matice-srpske-i-pisac-prvog-srpskog-gradjanskog-zakonika-jovan-hadzic/|title=SOMBORAC – OSNIVAČ MATICE SRPSKE I PISAC PRVOG SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA (Jovan Hadžić) – Ravnoplov|language=en-US|access-date=21. 07. 2019.}}</ref> Године 1822. наставља своје школовање у Бечу где се упознаје са аустријским правом. Студије завршава 1824. године. Током свог боравка у Бечу имао је прилике да упозна многе велике личности тог времена које ће имати непосредног утицаја на његов даљи рад тј. формирање његовог правног начина размишљања. Звање доктора свих права стиче 1826. године<ref name=automatski_generisano1>"Нова искра", Београд 1899. године</ref>, настањује се у Новом Саду где је 1834. године постављен за варошког сенатора. Оженио се 1829. године у Новом Саду са Маријом Десанчић.
У Србију стиже 1837. године, где је као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]]{{чињеница|date=02. 2019. }}. Остаје у
У Новом Саду га 1847. године бирају за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Двапут је позиван 1848. године за министарског саветника у Министарству правде у Пешти. Након револуције, морао се примити организације судства у Српском Војводству. После подношења оставке 1850. године, постаје председник Обласног суда у Новом Саду до 1854. године, када је пензионисан.<ref>Српски сион", Карловци 1899. године</ref>
Ред 51:
== Даничићев ''Рат за српски језик и правопис'' ==
[[Датотека:Јован Хаџић.JPG|мини|десно|Гроб Јована Хаџића на Успенском гробљу у Новом Саду]]
Јован Хаџић је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика.{{чињеница|date=02. 2019. }}Највише се истакао после смрти митрополита Стратимировића 1836. године. Године 1837. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук проценио да је наступио погодан тренутак за јавни обрачун са Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор.{{чињеница|date=02. 2019. }} Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни. Сукоб између Вука Караџића и Јована Хаџића се коначно завршио интервенцијом [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] (1825—1882), који је у свом делу ''Рат за српски језик и правопис'' дао аргументе против писања старом азбуком и правописом, али исто тако је истакао и Хаџићеву нестручност у филологији рекавши да он није кадар да говори о том питању. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Иако су он и његови следбеници поражени, одбојност према Вуковој реформи је и даље постојала, па су тако Вукови противници у писању и даље користили старо писмо и правопис, али младо
Данас о раду Јована Хаџића проналазимо далеко више негативних него позитивних критика. Узрок томе је можда неуспех у сукобу са Вуком
Јован Хаџић је умро априла 1869. године и сахрањен у Новом Саду, у порти Светојованског храма, где му је удовица подигла споменик.<ref>"Српски сион", Карловци 29. августа 1899. године</ref>
| |||