Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат наслов о држању Русије према француско-пруском рату и укидање ограничавајућих одредби Париског мира |
→Велике реформе Александра II: Додат поднаслов о војној реформи Александра 2. |
||
Ред 478:
=== Реформа цензуре ===
Реформа цензуре спроведена је 1865. године. Стари систем, по коме се захтевало превентивно прегледање сваког штампаног издања, представљао је препреку за нормалну делатност штампе, оријентисану на стицање профита, чинивши немогућим издавање дневних новина, које су објављивале свеже новости усмерене на масовну читалачку публику. Разрадом реформе цензуре бавила се комисија Д.А. Оболенског, која је у потпуности одбијала предлоге друштвених делатника, засноване на захтевању слободе говора. Влада није одлучила да укине превентивну цензуру, већ је увела, у прво време само за престоничку штампу, казнену цензуру. Ово је практично значило да су периодична издања могла да излазе без претходне цензуре, али су, у случају да је у њиховим чланцима било неприличног материјала, уредник и издавач били подвргавани новчаним и административним казнама. У одређеним случајевима, периодично издање је могло или да буде забрањено или да се његово излажење привремено обустави. Казнена цензура отворила је могућност динамичног развоја штампе, али је, истовремено, осуђивала њихове сараднике на строгу самоцензуру.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=614-615}}</ref>
=== Војна реформа ===
Промене у војном министарству и армији трајала је доста година, с озбиром на то да су оне биле насушна потреба Русије, диктирана поразом у Кримском рату. Велики део ових промена био је у вези са делатношћу министра војног Д.А. Миљутина. Полазећи од неопходности слабљења бремена финансијских трошкова, Миљутин је смањио трајање војног рока до 15 година, оставивши могућност војницима да након 7 година службе оду на одсуство, што је допринело значајном смањењу армије у мирнодопским условима. При Миљутину је дошло до промене и услова служби нижих чинова- укинуто је телесно кажњавање, строго су се истраживали случајеви батинања војника и уведено је систематско описмењавање војника у командирским школама.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=615}}</ref>
1864. године Миљутин је спровео реформу месне војне управе, којом је руска територија подељена на војне округе. Систем војних округа омогућио је приближавање управе војсци и обезбеђивала је брзо спровођење мобилизације, услед чега је представљао основу стабилности руске армије. 1865. године формиран је Главни штаб, који је постао централни орган управљања војском. Такође, дошло је до кардиналне реорганизације система припреме официра- пређашњи кадетски корпуси претворени су у војне гимназије, стварана су војна училишта, која су припремала официре. Отварана су и јункерска училишта, која су омогућавала приступ официрском чину људима неплемићког порекла. Стварање оптималног система војног образовања захтевало је ревизију програма и курсева Академије Генералштаба и других академија.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=615-616}}</ref>
Велика пажња поклањала се боевој готовости. Војска је подељена на пољску и локалкну, укинуте су армије и корпуси, а пешадија и коњица снабдевене су пушкама „Бердана“. Артиљерија је добила прве резане топове који су се затварали затварачем. Све ове мере створиле су основу за увођење опште војне обавезе.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=616}}</ref>
По Уставу о општој војној обавези, потврђеном од стране Александра II 1. јануара 1874. године, војну службу дужни су били да обављају сва лица мушког пола узраста од 21 до 40 година. Рок активне службе у војсци одређен је на 6 година, а у морнарици на 7 година, са боравком у резерви од 9, односно 3 године. Након тог периода, војни обвезници превођени су у државну милицију, у коју су се убрајали сви који су били ослобођени од служења војног рока. Максималан рок службе предвиђен је за неписмени део становништва, који је током војне службе учио да чита, пише и рачуна. Војна обавеза допринела је значајном расту писмености мушког становништва у Русији.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=616}}</ref>
Војна обавеза била је свеопшта и обухватала је све слојеве друштва, те је буржоаски принцип једнакости био израженији него у било којој другој реформи Александра II. Заједно са извршењем опште војне обавезе предвиђене су и многобројне олакшице и изузеци, чији је велики део био у вези са класним пореклом и материјалним статусом обвезника. Из верских и националних разлога од војне службе ослобођени су поједини народи Кавказа, Средње Азије, Казахстана, крајњег Севера и Далеког Истока.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=616-617}}</ref>
С обзиром да је бројно стање војске било мање од броја људи обухваћених војним позивом, обављање активне војне службе нису вршили сви. Уопште узев, у стварности је војну службу обављало свега 20-30% лица узраста обухваћеног војном обавезом. Део обвезника је ослобађан од војне службе из здравствених разлога. Осим тога, на служење војног рока нису позивани једини храниоци малолетне браће и сестара, једини синови у породици и они чији је старији брат служио у активној служби. На тај начин, половина обвезника ослобођена је војне обавезе. Остали су морали да прођу кроз жреб. Овако сложен систем остављао је могућност злоупотребе.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=617}}</ref>
Спровођење војних реформи наишло је на противљење дела генералитета, на чијем челу се налазио фелдмаршал А.И. Барјатински. Миљутин је критикован зато што је ослабио улогу командног састава и бирократизацију армије. Руско-турски рат 1877-1878. показао је високу бојеву готовост јединица, као и добру стручност војника и официра. Војна реформа учинила је армију савременом, иако није изменила класни карактер официрског корпуса. Недостатак Миљутинових реформи био је недостатак пажње према интендантској служби, што се пројавило већ у руско-турском рату.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=617}}</ref>
== Друштвено-политичка криза у Русији на прелазу 70-их и 80-их година ХIХ века ==
| |||