Косово и Метохија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Рјечник Матице српске стр. 472: „испрва и испрве — прил. у прво вријеме, у почетку, најприје”
ознака: поништење
фотографије
Ред 62:
== Географија ==
{{главни чланак|Географија Косова и Метохије}}
[[Датотека:Kosovo map-sr.svg|мини|десно|200п|Косово и Метохија]]
[[Датотека:Kosovo regioni sr.png|мини|десно|200п|Две географске регије које чине АП Косово и Метохију]]
Косово и Метохија заузима 10.887 km² и [[1999]]. године је према проценама имало готово два милиона становника. Налази се [[Исток|источно]] од [[Црна Гора|Црне Горе]], [[Југоисток|југоисточно]] од [[Рашка област|Рашке области]], [[северозапад]]но од [[Северна Македонија|Северне Македоније]] и [[север]]но од [[Албанија|Албаније]]. Највећи градови су: [[Приштина]] са 209.000 становника и [[Призрен]] са 127.000. Покрајина се састоје из две [[област]]и, [[Косово|Косова]] на [[исток]]у и [[Метохија|Метохије]] на [[запад]]у.
 
[[Датотека:Kosovo regioni sr.png|мини|деснолево|200п|Две географске регије које чине АП Косово и Метохију]]
''Метохија'' на најширем делу има 23 -{km}- ширине, а дуга је око 60 -{km}-, на просечној [[апсолутна висина|надморској висини]] од 550 -{m}-. Главна река је [[Бели Дрим]]. Метохију окружују планине [[Мокра Гора (планина)|Мокра Гора]] на северу и северозападу, [[Проклетије]] на западу, [[Паштрик]] на југозападу, [[Шар-планина]] на југу и југоистоку и [[Дреница (планина)|Дреница]], која је одваја од остатка Косова, на истоку и североистоку.
 
Линија 76 ⟶ 75:
{{историја Косова}}
 
[[Датотека:Hyjnesha muze.jpg|мини|десно|200п|[[Богиња на трону]], фигурина од [[неолит]]ске ситне пластике [[Винчанска култура|винчанске културе]]]]
Историја Косова и Метохије је уско повезана са [[историја Србије у средњем веку|историјом средњовековне српске]] државе. Многобројни [[манастир]]и и [[Црква (грађевина)|цркве]] као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.
 
Ред 88:
 
=== Средњи век ===
[[Датотека:Dardania and kosovo-sr.png|мини|леводесно|Византијске покрајине, 6. век]]
[[Датотека:Serbian Empire in 14th century-sr.svg|мини|лево|Српско царство, 14. век]]
Од поделе [[Римско царство|Римског царства]] [[395]]. године до краја [[12. век]]а подручје је наизменично под контролом [[Византијско царство|Византије]], [[Прво бугарско царство|Бугарског царства]] и [[Самуилово царство|Самуиловог царства]]. [[Јужни Словени]] долазе на [[Балканско полуострво]] у [[7. век]]у. Током 12. века [[Срби]] из [[Рашка|Рашке]] почињу да продиру на подручје Косова и Метохије које је такође настањено Србима, али је под византијском влашћу. Долази до сукоба између Византије и владара српских држава, [[Дукља|Дукље]] и Рашке. До првог сукоба дукљанског владара [[Константин Бодин|Константина Бодина]] са византијском војском долази [[1073]]. године код утврде [[Пауни]] на Косову. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.{{sfn|Šiljegović|1961|p=654}}
 
Рашки велики жупан [[Вукан (рашки велики жупан)|Вукан]] је успео да одржи [[Звечан]] [[1091]]. године. Из њега је вршио походе даље и спалио [[Липљан]]. Даље победе против Византије је извојевао [[1096]], али [[1106]]. доживљава пораз. Крајем 12. века жупан [[Стефан Немања]] долази до Липљана. Године [[1170]]. код села Пантина на левој обали [[Ситница|Ситнице]] односи победу над византијском војском.{{sfn|Šiljegović|1961|p=654}}
 
[[Датотека:Serbian Empire in 14th century-sr.svg|мини|лево|Српско царство, 14. век]]
Од [[Пад Цариграда (1204)|пада Цариграда]] [[1204]]. па до пада Србије под османску власт [[1459]]. осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште [[Историја Србије у средњем веку|средњовековне Србије]], као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властеоских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, [[Сврчин]], [[Неродимље]], [[Призрен]]). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили [[караван]]и. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара [[Стефан Душан|Душана]] и [[Стефан Урош V|Уроша]]. У непосредној близини града [[Пећ (град)|Пећи]] било је најпре седиште [[Архиепископија пећка|Архиепископије пећке]], од средине [[13. век]]а, а затим и средиште [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка [[Османлијско царство|Османлија]], подручје се привредно убрзано развијало.
 
У привредном погледу, територија Косова и Метохије је чинила економски недељиву целину и централно привредно подручје српске средњовековне државе. То је била област са [[сточарство|сточарским]], [[ратарство|ратарским]] и [[виноградарство|виноградарским]] насељима, окружених на ободу зонама [[рударство|рударске]] производње, насељима занатског типа и трговима, на којима су се окупљали домаћи трговци Срби и они из приморских градова.{{sfn|Мркобрад|2006|p=394}}
 
[[Датотека:Pamje e kalase.jpg|мини|300п|десно|[[Тврђава Ново Брдо]], средњовековно рударско и трговачко средиште]]
Средњовековни рудници на Косову ([[Трепча (средњовековни рудник)|Трепча]], [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]], Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]] (1282—1321). Рудник Трепча се спомиње од [[1303]]. као значајно налазиште [[олово|олова]] и [[сребро|сребра]]. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је било значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут [[Манастир Грачаница|Грачанице]] у близини [[Приштина|Приштине]], [[Манастир Бањска|Светог Стефана]] у [[Бањска (Звечан)|Бањској]], [[Црква Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и [[Манастир Високи Дечани|Високих Дечана]], гробне цркве [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Дечанског]], [[Манастир Светих архангела|Светог Архангела]], задужбине цара Душана, [[Црква Успења Пресвете Богородице у Неродимљу|Манастир Светог Уроша]] у [[Неродимље|Неродимљу]], затим у [[Мушутиште|Мушутишту]], [[Зочиште|Зочишту]], граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.{{sfn|Šiljegović|1961|p=654}}
 
Линија 104 ⟶ 105:
=== Косовска битка и последице ===
{{главни чланак|Косовска битка}}
[[Датотека:Central balkans 1373 1395 sr.png|мини|[[Земља Бранковића|Област Вука Бранковића]], 14. век]]
[[Датотека:Na Gazimestanu 2014.JPG|мини|[[Газиместан|Меморијални комплекс Газиместан]]]]
 
На Косову пољу, у близини Приштине [[1389]]. године одиграла се знаменита [[Косовска битка]], у којој су [[Срби]], предвођени кнезом [[Лазар Хребељановић|Лазаром]], а уз подршку одреда Срба из [[Краљевина Босна|Краљевине Босне]] под вођством војводе [[Влатко Вуковић|Влатка Вуковића]], уз велике жртве, ипак одолели силовитим налетима бројно надмоћније турске војске под султаном [[Мурат I|Муратом]]. У бици, у којој се убиством турског владара истакао српски витез, [[Милош Обилић]], учествовало је, највероватније око 30.000 војника. Премда је битка остала без победника, јер су у њој погинула оба владара, а Турци се под новим султаном [[Бајазит I|Бајазидом]] повукли у Брусу, Србија је, ослабљена, годину дана после битке, била приморана да прими вазално однос према Турцима. Тиме се Турцима отварао пут за даље освајање Балканског полуострва. Између [[1371]]. и [[1398]]. године, осим кнеза Лазара који је држао север Косова, највећим делом централног Косова с Метохијом најдуже је владао зет кнеза Лазара, [[Вук Бранковић]], родом из [[Дреница (предео)|Дренице]], који је тек више година после Косовске битке године постао турски вазал.У периоду од 1371-1378. године дјеловима Метохије (простором од Пећи до Призрена) владао је зетски владар, Ђурађ I Балшић. <ref>{{Cite web|url=http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/balsici/balsici_andrijasevic_rastoder.htm|title=MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja|website=www.montenegrina.net|access-date=2021-01-26}}</ref>
 
Линија 112 ⟶ 115:
Између [[1459|1455.]] и [[1912]]. године, Косово и Метохија је било у саставу [[Османско царство|Османског царства]]. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су образовани [[Вучитрн]]ски и [[Призренски санџак]], да би касније био формиран Призренски вилајет, а [[1877]]. године и [[Косовски вилајет]], првобитно са седиштем у [[Приштина|Приштини]], а потом у [[Скопље|Скопљу]]. Када се на северу Србије издвојила [[Кнежевина Србија]] [[1830]], преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, [[Стара Србија]].{{чињеница|date=11. 2015. }}
 
Продорима Османлија од краја [[14. век]]а, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у [[ропство]]. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије (видети чланак [[Велике сеобе Срба|Сеобе Срба]]).{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}
 
[[Датотека:Pecka patrijarsija mapa sr.png|мини|лево|200п|Пећка патријаршија (16-17. век)]]
[[File:Territory of Kosovo on - Il Regno della Servia (Rascia) - map from 1689.jpg||мини|лево|200п|Територија Косова и Метохије као део Србије на италијанској мапи из 1689.]]
 
Продорима Османлија од краја [[14. век]]а, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у [[ропство]]. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије (видети чланак [[Велике сеобе Срба|Сеобе Срба]]).{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}
[[Датотека:Pecka patrijarsija mapa sr.png|мини|лево|200п|[[Пећка патријаршија]] (16-17. век)]]
 
Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године [[1541]]. припада [[Румелијски ејалет|румелијском ејалету]]. Од 1541. до [[1580]]. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалету. По турском систему долази до поделе на [[санџак]]е (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе [[исламизација|исламизацију]] и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја [[19. век]]а, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем [[данак у крви|данка у крви]] и регрутацијом у јединице [[азап]]а, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан [[Селим II]] ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизовани Албанци и тако постепено шире властиту етничку територију. Албанци хришћани (племе [[Клименти]]) пружају отпор Турцима заједно са Србима.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}
Линија 125 ⟶ 128:
Током идућег рата Аустрије с Турском 1737-1739, хабзбуршки цар [[Карло VI, цар Светог римског царства|Карло VI]] позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају [[Ниш]], а српски устаници [[Нови Пазар]] [[30. јул]]а [[1737]]. године. [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Патријарх Арсеније IV Јовановић]] упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код [[Нова Варош|Нове Вароши]] у [[август]]у. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко [[Дунав]]а у Аустрију. На празне поседе Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине [[Лаб]]а, јужне [[Јужна Морава|Мораве]] до [[Сурдулица|Сурдулице]] и [[Лесковац|Лесковца]], [[Скопље|Скопља]], [[Куршумлија|Куршумлије]] и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар Србије се постепено помера из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}
 
[[File:Xhamia Sinan Pasha, Prizren 02.jpg|мини|[[Синан-пашина џамија у Призрену|Синан-пашина џамија]] у [[Призрен]]у]]
Султан [[Селим III]] је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], којима је нова Србија из граница под Карађорђем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе [[1835]]. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена [[1839]]. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред [[први српско-турски рат|српско-турски рат 1876-1877]], [[Други српско-турски рат|српско-турски рат 1877-1878]], и [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|Црногорско-турски рат 1876—1878]] Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, [[Јанкова клисура|Јанкове клисуре]], [[Јавор (Нови Пазар)|Јавору]] и [[Црна Гора|Црној Гори]]. Током рата 1877—1878, наступањем српске војске према [[Врање|Врању]] долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, [[Топлица (област)|Топлице]] и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}
 
Линија 145 ⟶ 149:
=== Косово и Метохија у саставу Србије и Црне Горе ===
[[Датотека:Serbia montenegro albania1913 02.png|мини|Првобитне границе Србије, Црне Горе и Албаније након османског пораза у Првом балканском рату 1913. године]]
 
У [[Први балкански рат|Првом балканском рату]], [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српска]] и [[историја Војске Црне Горе|црногорска]] војска ослобађају Косово и Метохију [[1912]]. године. Српска војска [[Кумановска битка|Битком на Куманову]] ослобађа Косово са Приштином и Призрен, а црногорска део Метохије, са градовима [[Исток]], [[Пећ (град)|Пећ]] и [[Ђаковица]]. Србијанске и црногорске снаге сусрећу се у Ђаковици. Део Албанаца и Турака тада напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском.{{sfn|Šiljegović|1961|p=656}}
 
Линија 151 ⟶ 156:
Поразом српске војске [[1915]], која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, [[Аустроугарска|аустроугарске]] јединице окупирају северни део Косова, а [[Бугарска|бугарске]] јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на [[Албански језик|албанском језику]] да придобију становништво. После пробоја [[Солунски фронт|Солунског фронта]] [[1918]]., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после [[1. децембар|1. децембра]] 1918. у саставу новостворене [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]].{{sfn|Šiljegović|1961|p=656}}
 
[[Датотека:Pristina-Gracanica Busha cattle, Serbian soldiers and villagers 1913.jpg|мини|лево|Фотографија српских сељака и војника, [[Грачаница (Приштина)|Грачаница]] 1913. године]]
Косово и Метохија су [[1929]], подељено између три [[бановине Краљевине Југославије|бановине]]: [[Зетска бановина|Зетску]], [[Моравска бановина|Моравску]] и [[Вардарска бановина|Вардарску]]. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5 [[хектар]]а. [[Аграрна реформа]] укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње [[колонизација]] Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 [[срез]]ова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само [[српски језик]], док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. [[Краљевина Италија (1861–1946)|Фашистичка Италија]] потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.{{sfn|Šiljegović|1961|p=656}}
 
Линија 156 ⟶ 162:
 
=== Косово и Метохија у Другом светском рату ===
[[Датотека:Map of Albania during WWII.png|мини|лево|Фашистичка Велика Албанија у Другом светском рату]]
[[Датотека:Kosovo 1941-sr.png|мини|лево|Подела Косова и Метохије, 1941.]]
[[Датотека:Bundesarchiv Bild 146-2005-0101, Jugoslawien, Kroatische Legionäre.jpg|мини|лево|Албанци у саставу јединица организованих од Немаца за борбу против партизана.]]
[[Датотека:Bundesarchiv Bild 101I-049-1603-31, Jugoslawien, Raupenschlepper Ost mit Geschütz.jpg|мини|лево|Немачке јединице на Косову и Метохији, 1943.]]
Између [[1941]]. и [[1945]]. године, за време [[Фашизам|фашистичке]] окупације, [[Италија]] је [[Анексија|анектирала]] највећи део Косова и Метохије, делове [[Северна Македонија|Македоније]] и [[Грчка|Грчке]] и прикључила их такозваној [[Велика Албанија|Великој Албанији]], која је била италијански протекторат, краљевским указом од [[12. август]]а 1941. [[Трећи рајх|Немци]] заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, па у саставу окупиране Србије под [[Милан Недић|Миланом Недићем]] остају и [[Трепча]] и [[Косовска Митровица]], док мање делове источног Косова заузимају Бугари, део гњиланског среза, део витинског краја, [[Качаник]] и [[Сиринићка Жупа|Сиринићку жупу]]. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од [[1943]]. због капитулације Италије.{{sfn|Šiljegović|1961|p=657}}
 
Линија 172 ⟶ 176:
Од 1945. до [[1952]]. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице [[Одељење за заштиту народа|ОЗНА-е]] и [[Служба државне безбедности|УДБА-е]] које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио [[Јосип Броз Тито|Брозовим]] партизанским јединицама.{{чињеница|date=09. 2009. }}
 
[[Датотека:Kosovska Mitrovica monument.jpg|мини|лево|220п|[[Споменик рударима јунацима из НОБ]] на брду изнад [[Косовска Митровица|Косовске Митровице]]]]
Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва [[диверзија]] је на жичари за превоз руде између [[Стари Трг (рударско насеље)|Старог Трга]] и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива [[копаонички НОП одред]] 25. јула 1941, који делује углавном ван територије К. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП одред. Ипак, веће акције се не врше на К. све до почетка 1943, када постаје активнији [[НОП одред Зејнел Ајдини]] формиран крајем 1942.{{sfn|Šiljegović|1961|p=657}}
 
Линија 178 ⟶ 183:
После капитулације Италије, Немци окупирају Албанију и К. Немци прокламују поштовање ''независне и слободне Албаније'', и да долазе као ''ослободиоци албанског народа'' од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и [[Косовски пук]] (-{Regjiment Kosova}-) крајем 1943. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.{{sfn|Šiljegović|1961|p=658}}
 
[[Датотека:Ramiz Sadiku and Boro Vukmirović.jpg|мини|десно|[[Рамиз Садику]] и [[Боро Вукмировић]], [[Народни херој Југославије|народни хероји Југославије]]]]
Немци и балисти средином фебруара 1944. почињу напад на јединице НОВ на К. и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за К. и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко К., и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али је подручје ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944.{{sfn|Šiljegović|1961|p=658}}
 
Линија 186 ⟶ 192:
=== Косово и Метохија у СФРЈ ===
{{Главни|Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово}}
[[Датотека:NationalLibrary.jpg|мини|десно|220п|[[Народна библиотека Косова]]]]
После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени [[Југославија|Југославији]] и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. привремено забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на територију Косова [[Odluka o privremenoj zabrani povratka kolonistima|Одлуком о привременој забрани повратка колонистима]]. ''Аутономна Косовско-Метохијска Област'' (АКМО) званично је проглашена 10. јула 1945. године. Данашње границе област је добила [[1959]]. године проширењем на северу, када су делови [[Општина Рашка|општине Рашка]] насељени искључиво српским живљем издвојени из те општине и додати [[Општина Лепосавић|општини Лепосавић]], која је била у саставу аутономне области.
 
Линија 469 ⟶ 476:
 
== Светска културна баштина ==
{{главни чланак|Средњовековни споменици на Косову}}
На Косову и Метохији се налазе многи средњовековни храмови [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] од којих су четири на [[УНЕСКО|Унесковој]] листи [[Светска баштина|Светске баштине]]: [[манастир Високи Дечани]], [[Пећка Патријаршија]], [[Богородица Љевишка|црква Богородице Љевишке]] у [[Призрен]]у и [[манастир Грачаница]]. Многи српски средњовековни храмови на Косову и Метохији су били паљени и оскрнављени од стране [[Албанци|албанских]] [[Вандализам|вандала]] у [[Мартовски погром 2004.|мартовском погрому]] [[2004]]. године.
{{multiple image
Линија 474 ⟶ 482:
| width1 = 185
| footer =
| image1 = Visoki Dečani, exterior view, Julian Nitzsche.jpg
| alt1 =
| caption1 = [[Високи Дечани]]
| width2 = 185210
| image2 = PatriarcatPatrikana dee Peć église de la Vierge HogeditriaPejës.jpg
| alt2 =
| caption2 = [[Манастир Пећка патријаршија|Пећка Патријаршија]]
| width3 = 190
| image3 = 2011 Prizren, Cerkiew Bogurodzicy Ljeviškiej 08.JPG
| image3 = Our_Lady_of_Ljeviš,_Prizren,_2010._View_from_clock_tower.jpg
| alt3 =
| caption3 = [[Богородица Љевишка]]
| width4 = 215
| image4 = Gracanica1Manastiri i Graçanicës DSC09122.jpgJPG
| alt4 =
| caption4 = [[Манастир Грачаница|Грачаница]]