Косово и Метохија — разлика између измена

У привредном погледу, територија Косова и Метохије је чинила економски недељиву целину и централно привредно подручје српске средњовековне државе. То је била област са [[сточарство|сточарским]], [[ратарство|ратарским]] и [[виноградарство|виноградарским]] насељима, окружених на ободу зонама [[рударство|рударске]] производње, насељима занатског типа и трговима, на којима су се окупљали домаћи трговци Срби и они из приморских градова.{{sfn|Мркобрад|2006|p=394}}

 

Средњовековни рудници на Косову ([[Трепча (средњовековни рудник)|Трепча]], [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]], Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]] (1282—1321). Рудник Трепча се спомиње од [[1303]]. као значајно налазиште [[олово|олова]] и [[сребро|сребра]]. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је било значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут [[Манастир Грачаница|Грачанице]] у близини [[Приштина|Приштине]], [[Манастир Бањска|Светог Стефана]] у [[Бањска (Звечан)|Бањској]], [[Црква Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и [[Манастир Високи Дечани|Високих Дечана]], гробне цркве [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Дечанског]], [[Манастир Светих архангела|Светог Архангела]], задужбине цара Душана, [[Црква Успења Пресвете Богородице у Неродимљу|Манастир Светог Уроша]] у [[Неродимље|Неродимљу]], затим у [[Мушутиште|Мушутишту]], [[Зочиште|Зочишту]], граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.{{sfn|Šiljegović|1961|p=654}}

 

После слома турске опсаде [[Беч]]а и оснивања [[Света алијанса|Светог савеза]] између [[Аустријско царство|Аустрије]], [[Пољска|Пољске]] и [[Млетачка република|Млетачке републике]] [[1684]], долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци [[Силвио Пиколомини|Силвија Пиколоминија]] која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код [[Качаник]]а дана [[1. фебруар]]а [[1690]]. Са аустријском војском се повлаче и Срби из [[Приштина|Приштине]], [[Пећ (град)|Пећи]], [[Косовска Митровица|Косовске Митровице]], Призрена и [[Нови Пазар|Новог Пазара]] у оправданом страху од турске освете. Предвођени српским патријархом [[Арсеније III Црнојевић|Арсенијем Чарнојевићем]], прелазе у Хабзбуршко царство, у данашњу [[Војводина|Војводину]], заједно са мањим групама Албанаца.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}

 

Током идућег рата Аустрије с Турском 1737-1739, хабзбуршки цар [[Карло VI, цар Светог римског царства|Карло VI]] позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају [[Ниш]], а српски устаници [[Нови Пазар]] [[30. јул]]а [[1737]]. године. [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Патријарх Арсеније IV Јовановић]] упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код [[Нова Варош|Нове Вароши]] у [[август]]у. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко [[Дунав]]а у Аустрију. На празне поседе Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине [[Лаб]]а, јужне [[Јужна Морава|Мораве]] до [[Сурдулица|Сурдулице]] и [[Лесковац|Лесковца]], [[Скопље|Скопља]], [[Куршумлија|Куршумлије]] и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар Србије се постепено помера из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}

 

Султан [[Селим III]] је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], којима је нова Србија из граница под Карађорђем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе [[1835]]. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена [[1839]]. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред [[први српско-турски рат|српско-турски рат 1876-1877]], [[Други српско-турски рат|српско-турски рат 1877-1878]], и [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|Црногорско-турски рат 1876—1878]] Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, [[Јанкова клисура|Јанкове клисуре]], [[Јавор (Нови Пазар)|Јавору]] и [[Црна Гора|Црној Гори]]. Током рата 1877—1878, наступањем српске војске према [[Врање|Врању]] долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, [[Топлица (област)|Топлице]] и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}

 

Албанци оснивају [[Призренска лига|Албанску лигу]] на састанку у Призрену [[10. јун]]а [[1878]]. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а [[1879]]. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.{{sfn|Šiljegović|1961|p=655}}

 

Датотека:Prizren Fortress (2021).jpg|[[Призренски Град]]

Датотека:The Rugova Canyon.jpg|[[Руговска клисура]]

Датотека:Mysterious Pashtrik.jpg|Насеља на [[Паштрик]]у

Датотека:12-Devic.jpg|[[Манастир Девич]]