Венецијанско сликарство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознака: враћена измена |
|||
Ред 13:
За разлику од Фиренце, у Венецији није постојала снажна литерарна традиција писања животописа познатих сународника. Као што је случај и са самом канцеларијом дужда, индивидуална слава је била стриктно подређена држави, а преферирани исориографски жанр је био и остао облик хронике, са нагласком на колективну историју. Стога, донекле парадоксално, најраније животописе венецијанских сликара – или барем најраније коментаре о њиховом делу – писао је Тосканац, [[Ђорђо Вазари]], који је, на пример, први писао о [[Тицијан Вечели|Тицијану]]. Међутим, као што је и природно, Вазари је доста мање познавао сликаре Венеције него сликаре Фиренце и Рима, а није био посебно заинтересован да побољша своје знање. Четири животописа Венецијанаца које је уврстио у своје дело ''[[Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара]]'' у његовом првом издању из 1550. године, – [[Јакопо Белини|Јакопа]] и [[Ђентиле Белини|Ђентила Белинија]], [[Виторе Карпачо|Ветора Скарпача]] (Витореа Карпача са другим сликарима [[15. век]]а), [[Ђорђоне]]а и [[Палма Векио|Палму]] – писао је на основу информација које је прикупио у својој првој посети Венецији 1541–2. године, доста пре него што је књига писана. Вратио се 1566. године да прикупи материјал за друго издање, али је посету извео у великој журби. Постојећим животописима из првог издања, сваки од којих је проширио и прилагодио новој општој структури књиге, је додао животописе Тицијана и [[Батиста Франко|Батисте Франка]]. Награда животописом Батисти Франку, релативно мањем сликару који је провео неко време у Риму и радио под јаким утицајем [[Микеланђело Буонароти|Микеланђела]], је симптоматично за Вазаријеву [[пристрасност]] у корист уметности централне Италије. Насупрот томе, [[Тинторето]] и [[Паоло Веронезе|Веронезе]], двојица вођа венецијанског сликарства [[1560-е|1560-их]], помињу се тек у контексту животописа других уметника (респективно, у животопису самог Франка и архитекте Санмикелија). Информације које Вазари пружа о венецијаснским сликарима, укључујући и Тицијана, су тек скице, пречесто нетачне, и подложне манипулацији главне теме ''Живота'', а то је да промовише универзалну надмоћност концепта [[цртеж]]а ''(disegno)'' из централне Италије.
Међутим, у недостатку венецијанског парњака ''Животима'' све до половине [[17. век]]а, Вазари је остао суштински извор за венецијанско ренесансно сликарство, и тек два локална извора из [[16. век]]а могу да му парирају у корисности. У деценијама 1520-их и 30-их патриције, велики познавалац уметности и колекционар Маркантонио Микијел је саставио серију бележница у којима су регистрована уметничка дела у приватним збиркама у Венецији и другим градовима [[Млетачка република|Млетачке републике]]. Поред тога што представљају први већи документ о раној историји уметничког [[колекционарство|колекционарства]], ове бележнице ''(Notizie)'' су од посебне важности због описа одређеног броја Ђорђоневих дела, која нису била регистрована ни у једном савременом документу или раном извору. Франческо Сансовино, син великог ренесансног архитекте и вајара Јакопа Сансовина, објавио је 1566. године кратки дијалог о уметности и институцијама Венеције, а 1581. године први обухватни Водич града. У том Водичу објављеном у редигованом и проширеном издању 1604. и 1663. године, налазе се корисне информације о сликама у венецијанским црквама, палатама и верским братствима (Scuole), већину који се може идентификовати са постојећим делима. Али, иако Сансовино често помиње датуме њиховог настанка на основу натписа на њима, топографски формат књиге не укључује посебне информације о њиховим ауторима, и такође има значајне недостатке у погледу познавања тока венецијанског сликарства пре почетка 16. века.
== Карактеристике венецијанске уметности ==
| |||