Милан Обреновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Долазак на престо и период владавине Намесништва (1868-1872): Додат поднаслов о санирању Топчидерске катастрофе са референцама. ознаке: можда пристрасно Визуелно уређивање |
|||
Ред 51:
{{викизворник|Прокламација привременог намесништва од 10. јуна 1869.}}
[[Датотека:Kralj Milan I Obrenović 08.jpg|мини|170п|Слика из млађих дана кнеза Милана Обреновића]]
=== Санирање последица Топчидерске катастрофе ===
Вест о убиству кнеза Михаила 10. јуна 1868. у Кошутњаку затекла је че- трнаестогодишњег Милана Обреновића усред школовања у Француској. Истог дана је образовано привремено Намесништво предвођено Јованом Мариновићем, у којем се нашао и његов лични пријатељ Илија Гарашанин, Формирана је привремена влада на челу са Миланом Петронијевићем. Привремено Намесништво издало је прокламацију о сазивању Велике народ- не скупштине ради избора новог кнеза за 2. јул 1868. Милан Обреновић је допутовао у Београд 23: јуна 1868. Војска Београдског гарнизона, предвођена министром војним Миливојем Блазнавцем, извикала га је 12. јуна за наследног кнеза. Тиме је прејудицирана одлука народног представништва и потвр- ђена је улога војске, али и претежнија улога министра војног Миливоја Петровића Блазнавца над значајним политичким личностима у земљи. Скупштина је 2. јула решила питање попуњавања упражњеног престола тако што је акламацијом за наследног кнеза Србије прогласила Милана Обреновића, а изгласала је и нове намеснике. Током кнежевог малолетства, у његово име државом је од 2. јула 1868. до 22. августа 1872. управљало трочлано, тзв. Друго намесништво, у саставу – Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић, Спољни утицаји на ове догађаје били су веома велики.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=131}}</ref>
О наводној незаинтересованости великих сила за избор новог кнеза причало се много и у конзуларном телу у Београду, и у европским каби- нетима. То је ипак била само форма коју су демантовале акције предузи- мане из престоничких центара. Чињеница да је малолетни Милан Обре- новић био не фаворит, већ једини кандидат за српски престо, могла је импоновати погледима свих сила, јер су знале да ће, макар за извесно време, Србија бити немоћна да активно делује на спољном плану. Посебно је у Бечу наглашавано као пожељно да на упражњени престо дође млади слаб кандидат, те је тамошња влада, преко својих заступника у Европи, затражила садејство Париза, Лондона и Берлина како би султан и Порта што пре дали сагласност за избор Милана Обреновића. Блазнавац и Ристић су одмах по преузимању дужности од привремених намесника настојали да подршку у добијању берата са наследним правом за кнеза затраже од европских сила. За брзо и повољно решење наследности престола намесници су највећу захвалност дуговали Аустро-Угарској подршци. Берат о наследности престола, о којем Порта није хтела да чује после повратка Обреновића 1858, издат је већ 16. јула 1868. Портин изасланик га је донео 29. јула, а читан је свечано у двору два дана касније, у присуству дипломатског кора, намесника и министара.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=131-132}}</ref>
Питање избора намесника је такође било веома актуелно. АустроУгарска је желела људе „који би наставили спољну политику Србије у духу покојног кнеза Михаила“, те је подржала Блазнавца у изградњи његове апсолутне моћи, да би јој се овај реванширао истискивањем руског утицаја из Србије. 70.000 војника које је као министар војни имао под собом, представљали су снагу због које су се у Бечу определили да га једнодуно подрже. За Јована Ристића се сматрало да ће, као Блазнавчев пријатељ, прихватити његову спољну политику, а о трећој личности у Намесништву, Јовану Гавриловићу, није ни расправљано. Потискивање проруски настројених Илије Гарашанина, а посебно Јована Мариновића који је огромну снагу црпео из руског покровитељства и породичних веза (будући да је био зет српског милионера Мише Анастасијевића, а да му је пашеног био-синовац кнеза Александра Карађорђевића, Ђорђе), истовремено је означавало узмицање руског утицаја у Србији у корист аустроугарског. Из страха да би нереди у Србији могли лако да пренесу узнемиреност међу „нашим народима", подршка Аустро-Угарске привременој српској влади у очувању унутрашњег мира је постала основа политике Беча према Београду.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=132}}</ref>
Руски званичници су о Блазнавцу мислили све најгоре – да је сплеткарош, интригант антируски настројен, да је „туђ човек, „телом и душом привржен Аустрији“. О Ристићу се мислило да је способан и паметан политичар, али да су му амбиције безграничне и да га оне нагоне да не бира средства и да се не држи принципа. Ипак, у инструкцијама из Петрограда упућеним Шишкину после убиства кнеза Михаила сугерисани су уздржаност и смиреност. На Шишкинове острашћене извештаје канцелар Горчаков је одговарао како Шишкиново понашање не одговара достојанству Русије, јер „ко год (да) управља Србијом, никоме неће успети да од ње направи непријатеља Русије.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=132}}</ref>
Упркос стварној и фиктивној помоћи Аустро-Угарске у савладавању основних тешкоћа изазваних убиством владара, оправдани разлози за безрезервно везивање Србије за ту силу, те за отуђење Србије од Русије нису постојали, закључили су намесници. Босна и Херцеговина, као најважније питање у односима између Србије и Аустро-Угарске, остало је да лебди у ваздуху. У преговорима са Пештом око најуопштенијих оквира, до краја 1868, није било помака. Блазнавчевог изасланика, упућеног убрзо после Топчидерске катастрофе у Пешту, Андраши је примио резервисано и више узгред, присећао се где су застали преговори за кнежевог живота. Андраши је констатовао да ће без кнеза Михаила цела ствар „мало теже“ ићи, рекао је и то да српско-мађарски савез „није немогућ“, али да за њега тренутно нису погодне околности. Конзул Бенјамин Калај, међутим, није дословце применио Андрашијеве сугестије да „не потхрањује ванредне наде“ код Срба. Почетком јула 1868, а уз помоћ Антонија Орешковића подметнуо је један меморандум намесницима „у погледу ужег савезништва с Мађарском“. Намесници се нису огласили из простог разлога што план о савезу није озбиљно узиман у обзир, ни на српској, нити на мађарској страни. Отворених разговора између мађарског председника владе и за- једничког министра иностраних дела Аустро-Угарске Фридриха Ферди- нанда Бајста о Босни није било. Такозвани „план о Босни" био је чиста апстракција, како за Мађарску, тако и за Србију. Много важније питање било је шта је заправо стајало иза свега и зашто су га српска и аустроугарска страна вештачким путем одржавале у животу.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=132-133}}</ref>
Основна замисао Андрашија била је да, као помоћ Србији у задржа- вању акција Беча у Босни и Херцеговини, издејствује њену неутралност у предсказиваном аустро-руском рату, заправо да у том случају Србија не нападне Турску, која је требало да притекне у помоћ аустроугарској војсци као савезница. Радило се о крајње нереалном захтеву, како су тада при- метили у Београду. Задржати Србе у Србији и изван њених граница у стању неутралности у рату у којем би се сукобиле Русија, с једне, и Аустро-Угарска и Турска, с друге стране, не би било могуће ниједној срп- ској влади. Јован Ристић је инсистирао искључиво на необавезујућем при- јатељству између Србије и Мађарске. Тврдио је да мађарска подршка Србији не би била једнострана, већ би се Србија одужила тиме што би се одрекла претензија северно од Саве и Дунава, али би се зато ширила пре- ма словенским покрајинама у Турској. Убрзо је и Блазнавац потпуно при- хватио Ристићеву тактику „трампе", стављајући Мађарима у изглед негативне последице, ако се не договоре са Србијом.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=133}}</ref>
Кључна питања за српско-мађарске односе нису била искључиво по- литичке природе. За Србију изузетно важна питања била су и она о уређењу трговинских односа и тарифа, конзуларне јурисдикције и поштанске конвенције, а од 1869. и железнице.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=133}}</ref>
Српско-руски односи су запали у кризу због два основна питања; прво је званично промовисање српско-мађарског пријатељства после 1868, које је до данас је у науци посматрано некритички. Руско-мађарско неријатељство од 1848. буктало је истим жаром. Планови Мађарске да се преко Хрватске (којој треба обезбедити Далмацију, прикључити Војну границу и делове Босне и Херцеговине) шири на југ, а преко Галиције на север, погађали су и српске и руске интересе, те није било реално очекивати да се могу остварити трајније политичке везе и договори између Србије и Мађарске. Српским политичарима је то било јасно. Ипак, због важности трговине, са- обраћаја, а посебно обезбеђивања северне границе од могућих контраакција супарничке династије, они су проценили да су добросуседски односи са Мађарима у државном интересу земље која се нашла у тешкој позицији после убиства владара. Аустро-Утарски конзул Бенјамин Калај, из угла мађарске перцепције решавања Источног питања, често је наглашавао да Монархија не сме губити из вида да Србија има „ауторитет водеће земље потлачених балканских народа" под турском влашћу и да њена мирољуби- "ва политика Бечу одговара. Ако Аустрија успе да је стави под свој утицај и да је тако онемогући у подстицању Словена, којих на Балкану има шест до седам милиона, проблема неће бити. По Калају, Монархија је у сваком европском рату морала да има Србију уз себе. Зато је потхрањивао нереалну опцију помоћи Србији на Порти да дође до управе над Босном и Херцеговином, упркос познатој му чињеници да је она јако удаљена од размишљања аустријског цара и владе. За разлику од Пеште, у Бечу су били категорични да Монархији није потребан рат са Русијом па самим тим ни савезништво Србије купљено Босном и Херцеговином.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=133-134}}</ref>
Од пролећа 1869. председник угарске владе Ђула Андраши отпочиње сврсисходну политику на Истоку, којој су у епицентру две кључне ствари. Прва, развојачење Војне границе, и друга, реализација железничког пројекта ПештаСолун. Зближене обостраним интересом да пруга за Солун прође најкраћим путем кроз Кнежевину, Мађарска и Србија су покушавале, свака на свој начин, да ослабе оштрицу заједничког опонента – Беча, и да онемогуће изградњу босанске пруге. Од краја 1869. године долази до промена у политици Аустро-Угарске која је мисли о анексији Босне и Херцеговине заменила ефикаснијим средством борбе, које је подразумевало материјално везивање свих Словена за Монархију и то преко Србије. То ће постати важан део стратегије Монархије о продору на Исток. Питања јурисдикције и трговинског уговора са Аустро-Угарском остала су све време Намесништва нерешена, иако се стално обећавало да ће бити разматрана у корист обостраних интереса. До размене ратификација Поштанске конвенције потписане у децембру 1868. дошло је тек 19. августа 1869. Још је значајнија одлука утарског суда да ослободи Александра Карађорђевића услед недостатка доказа, чиме се очигледно желело да се Србија држи у страху и послушности.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=134}}</ref>
Прва мера намесништва било је [[Велика уставотворна народна скупштина у Крагујевцу|доношења Устава]] [[29. јун]]а 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.
Линија 58 ⟶ 76:
== Кнез Србије (1872-1882) ==
{{викизворник|Књажевска прокламација од 22. августа 1872.}}[[Датотека:Milan Obrenović 02.jpg|лево|мини|268x268пискел|''Милан Обреновић'', издање књижаре Рајковића и Ћуковића, разгледница, штампа, 14×9 цм, Београд, [[1879]]. На аверсу је одштампано: ''Краљ Милан у својој 25 години – Le Roi Milan a son age de 25 ans''.]]По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године [[s:Књажевска прокламација од 22. августа 1872.|преузео власт од намесништва]]. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на [[Руска Империја|Русију]]. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.▼
▲По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године [[s:Књажевска прокламација од 22. августа 1872.|преузео власт од намесништва]]. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на [[Руска Империја|Русију]]. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.
[[Датотека:Србске војсковође у Србско-турском рату.jpg|мини|Српски владари и војсковође 1876.]]
| |||