Милан Обреновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Кнез Србије (1872-1882): Додати поднаслови о Уставу из 1869. и проглашењу пунолетства кнеза Милана, са референцама. |
Додато неколико поднаслова са текстом и референцама, као и слика Јеврема Марковића. |
||
Ред 89:
Скупштина по први пут има законодавну власт и дели је са кнезом, али нема законодавну иницијативу (право да предлаже законе). Закони се не могу без пристанка Скупштине издати, укинути или изменити. Скупштина се састојала од А изабраних посланика и У које поставља кнез и они се зову вирилни или кнежеви посланици (сваки срез и свака окружна варош бирају посланике на 3.000 пореских глава по једног, док је кнез на свака три изабрана посланика бирао једног). Активно бирачко право (право да бирају) имали су сви пунолетни грађани који плаћају грађански данак (порез на имање, рад или приход), чиме је око 65% пунолетног мушког становништва стекло право гласа. Пасивно бирачко право (може бити изабран за посланика): 30 година, порез од најмање 6 талира годишње. Посланици нису мо- гли бити чиновници и адвокати, што је омогућавало влади да лакше упра- вља сељачком скупштином. Војници стајаће војске, ма кога чина, нису имали ни активно ни. пасивно бирачко право. Избори су били јавни и не- посредни у окрузима, посредни (преко делегата) у срезовима. Министри истовремено нису могли бити и посланици (супротно начелима парламен- таризма). Буџетско право је ограничено (ако Скупштина одбије предлог буџета, стари остаје за наредну годину), али се нови порези и прирези нису могли установити нити изменити без одобрења Скупштине, нити је држава могла узети зајам у иностранству без одобрења Скупштине. Судови су независни, али судије нису непокретне, Грађанима су гарантовани право на службу, лична слобода, једнакост пред законом, право сопствености, непо- вредивост стана, слобода говора и штампе (у границама закона). У случају „преке опасности за јавну сигурност“ влада је могла да обустави одредбе о грађанским и политичким слободама.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=137}}</ref>
=== Спољнополитички задаци Србије ===
Србија је у краткотрајном четворогодишњем периоду током Другог намесништва, а за време малолетства Милана Обреновића, искористила добросуседске односе са Аустро-Угарском како би дошла до унутрашње консолидације: избор владара, његово наследно кнежевско достојанство, Устав из 1869, Поштанска конвенција, стопирање пројекта о босанској железници у корист пруге кроз Србију која ће је учинити важном саобраћајном споном између Истока и Запада, али и снабдевање новим оружјем преко територије Дунавске монархије најважнија су постигнућа такве политике. Међутим, намесници су одлично знали да решење најважнијих спољнополитичких питања није могуће постићи уз помоћ те силе, јер се она противила било каквом ширењу Србије, без обзира на етничку и верску структуру становништва европске Турске, те на просрпско раположе- ње знатног дела становништва Босне и Херцеговине о чему су агенти и пограничне власти Монархије редовно извештавали бечки двор.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=137}}</ref>
Поред тога, стање на терену евидентирано од стране српских повереника месеца јула 1868. није уливало сигурност за војну акцију. Упркос свим настојањима српске владе да национално-организационе послове усредсреди у једном центру, то се није могло постићи. Приде, борба са аустријском тајном службом и њеним агентима била је изузетно напорна. Српски повереник, који је имао задатак да придобије муслимане у Босни да се придруже Србима, није успео да обави поверени задатак. Међу градским становништвом, „бошњачким чаршилијама", српски патриотизам се куповао, па је логично што није био постојан. Рад српских агената у Хрватској, Далмацији и аустријском делу Границе (Бродска и Градишка регимента) обављан је уз велике напоре и напрезања, а са незнатним резултатима. Односи са Црном Гором су посебно запали у кризу. Закључак је био да се у Војној граници морају наћи људи од великог поверења, јер „''ко има Границу, или за ким Граница пође, тај је у надмоћију''“, стајало је у извештају. Блазнавац је тврдио да „ми потпуно располажемо Војном границом“. Аустријски агенти су имали истоветна сазнања, те су њихови бројни извештаји говорили о томе како су граничари спремни да крену у ослобођење Босне. У евентуалном рату Монархија би била у опасности због утицаја Србије у Војној граници, а посебно Мађарској „нема мира ни сигурности“ док се не изврши развојачење. Тај процес је започет царским рескриптом из 1869. Поред ових, било је и других проблема у српској војсци, чији је стални кадар износио свега око четири хиљаде људи, артиљерију је требало ојачати, надоместити мањкавости у броју и квалитету школованих официра. Из свих наведених разлога у првих неколико месеци намесничке управе који су за Србију били критични, према Турској се наступало са великом обазривошћу. Руски цар је подвукао како је смрт кнеза Михаила ослабила центар око којег би се могле груписати одбрамбене хришћанске снаге. Русија је од тог тренутка све интезивније радила на заједничком наступу с западносевроским државама у Источном питању, и то понајпре са Француском (1867/68), затим са Пруском (1869/73), а од тада све интезивније са Аустро-Угарском.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=138}}</ref>
Зато је главни задатак Србије, по схватањима намесника, био да Србија као држава дође до независности и да истакне да је њено право на европске турске територије прече од права великих сила и да се Источно питање без Србије не може решавати. Али, главни сољнополитички циљеви Србије били су препуштени последицама великог ривалитета две најзаинтересованије силе за Балкан. Кроз многобројне сусрете канцелара Русије и Аустро-Угарске, а од 1873. и кроз сусрете царева три северна двора (Немачке, Русије, Аустро-Угарске) негиране су основе политике Србије која је имала два стожера – обезбеђивање легитимитета начелу Балкан балканским народима, а у оквирима тог начела, постављање државних интереса Србије као незаобилазних у променама које велике силе планирају на Истоку. Руски канцелар Горчаков остао је доследан ставу да се спорови на Истоку могу решавати само принципијелним договором између великих сила. Ипак, за разлику од својих колега Бизмарка и Андрашија, он је тврдио да крајње решење може проистећи једино из процеса сталног преобликовања, а у том процесу активни учесници су Турска и хришћански народи, који треба да пронађу modus vivendi. То ће Русији дати спаситељски ореол међу потлаченим народима Балкана, чиме ће она стећи значајну предност у односу на супарнике, Ради се о схаватању и залагању Петрограда за уважавање принципа народности у Османском царству. Тај принцип није однео превагу у европским односима, већ је, применом двоструких стандарда, важио само са „напредне“, „одабране" нације. Западне државе су за модел понашања у Источном питању према хришћанима заузеле став као о „недозрелим“ и за самосталан државни живот неспособним нацијама. Систем „стапања“ или „сливања" народности, промовисан од западних сила Русија није хтела да прихвати. Западне силе су предлагале процес денационализације хришћана у Турској и даље, њихову отоманизацију у оквирима система државне централизације, као базис модерног турског друштва, по западном моделу. Русија је пак тежила поштовању традиције и наслеђа турске државе, са коренима уллрвим вековима њеног постојања, а чије су основе почивале на снажној месној аутономији хришћанског становништва, по- штовању њихових обичаја и права. То би водило у „мирно одумирање Турске“, неминовним процесом одвајања народности, односно изградње њиховог идентитета. Све покушаје Русије да за основу реформи у Турској наметне Танзимат, односно деловање по Хатишерифу из Гилхане и Хатихумајума из 1856, велике силе су одбиле, иако су танзиматске реформе биле одобрене на међународној конференцији у Паризу 1856. Енглеска је била стриктна да западне силе желе „фузију раса" под једним владарем, уз поштовање грађанских и људских права, иако је тај образац био апсолутно неприменљив на турско друштво.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=138-139}}</ref>
За придржавање мирног и еволутивног развитка у решавању Источног питања, што је подразумевало безусловно поштовање територијалног ин- тегритета Турске, намесници су тражили администрацију над Босном и Херцеговином, управо као продужетак планова покојног кнеза. Суштина предлога намесника огледала се у поновном ажурирању принципа немешања или неинтервенције од стране великих сила, што је својевремено пре- дложила Русија (1867), а што велике силе нису прихватиле, Немешање ве- ликих сила у односе између вазала и сизерена требало је да све спорове сведе на чисто унутрашња питања Османског царства. Намесници су пре- длагали да се сви сукоби на релацији између Турака и хришћана одстране тако што ће се њихови односи свести на питање трибута, пореза, односно да Србија плаћа Турској годишњу ренту за уступање управе над Босном и Херцеговином. Уређивање администрације која би се идентификовала са оном у Кнежевини трајало би најмање тридесет година, тврдио је Блазнавац.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=139}}</ref>
Међутим, намесници нису гајили наде уз помоћ Монархије, већ су од 1868. до 1872. покушавали да за тај план заинтересују кратко време Француску, а затим Велику Британију, јер су то биле две силе које су се константно ангажовале на истискивању руског утицаја из Србије. Осим тога оне још увек нису биле спремне да због отпора према Русији делегирају своје гла- | сове у погледу судбине Балкана у корист Аустро-Угарске.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=140}}</ref>
То се ускоро променило након значајних догађаја – Француско-пруског рата 1870/71. и руског циркулара из 1870. године о престанку важности одредаба Париског мира о забрани пловидбе руских бродова Црним морем. Такву промену једног међународног уговора, с вољом или не, прихватиле су све силе на конференцији у Лондону 1871. Жиг руског пораза у Кримском рату уклоњен је, а Русија се на међународну позорницу вратилу у својству равноправног актера. Та чињеница била је од великог значаја за Србију и њене спољнополитчке акције.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=140}}</ref>
=== Српско питање и европски заплети ===
Још септембра 1870. Намесништво је послало у Цариград свог дипломатског представника (капућехају), Филипа Христића. Христићев главни задатак био је да покуша да припреми дипломатски терен да се договорним путем реши питање Босне и Херцеговине. Шансе нису биле велике, јер су Турској у отпору припомогле и Аустро-Угарска и Русија које су настојале да питање решавају међу собом. Убрзо након победе над Француском 1871. придружила им се и Немачка, од које је Србија очекивала „снажну заштиту“ и „моралну потпору“ у културним и политичким тежњама на Балканском полуострву. Порука Блазнавцу од канцелара Бизмарка била је кратка – Србија може да рачуна на Немачку у испуњењу својих жеља само ако су оне у сагласности са Русијом и Аустро-Угарском. Блазнавац и Ристић нису могли да се отргну утиску да су управо ту околност желели да избегну.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=140}}</ref>
Зато намесници доносе одлуку да малолетни кнез, у пратњи првог намесника, посети руског цара у његовој резиденцији у Ливадији, на Криму 1871. године, Кнез је пристигао у Ливадију 22. октобра и био је одмах примљен код цара, „очински“ и „најусрдније". О српско-руским односима разговарало се отворено. Цар је објашњавао неутралан став Русије у Француско-пруском рату, али се истовремено изражавао у духу снажних словенских осећања. Србији је саветовао стрпљење и мудрост. Илузије код Срба да ће се оснажена Русија ухватити одмах у коштац са Источним питањем распршене су.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=140}}</ref>
У време европских заплета изазваних француско-пруским ратом 1870/71. долази до покушаја српског грађанства у Угарској предвођеног Светозарем Милетићем, вођом Српске народне слободоумне странке, да се путем револуционарно-социјалистичког крила УОС убрза устанак на Балкану, који би најпре био запаљен у Босни и Херцеговини. Србију је требало изазвати што пре на рат с Турском. Да би се то постигло тражено је садејство Цетиња, јер се рачунало на ривалство два српска центра те да један неће дозволити друтом да делује самостално. Уочи забране рада Уједињене омладине српске извршено је претварање те организације у револуционарне одборе. Поред одбора у Новом Саду, до измака 1871. године образован је одбор на Цетињу и у Београду. Намесници су целокупан тај посао сматрали Милетићевим делом, али су страховали од социјалиста много више него од њега. Зато су и намесници прихватили преговоре са главним представницима одбора, надајући се да ће тако имати контролу над њима.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=140-141}}</ref>
Први састанак Јеврема Марковића, као опуномоћеника Одбора у Београду, и Блазнавца организован је 26. децембра 1871. године, дакле пре него што је јануара месеца 1872. конституисан Главни одбор за српско ослобођење у Србији. Блазнавац се није слагао са Марковићевим предлотом о устанку, већ је изнео реалнији план по коме би се све припреме за устанак вршиле са знањем и под руководством Србије. Сумирајући извештаје са терена, увидело се да су многе процене нереалне и да у Босни и Херцеговини нису испуњени ни психолошки ни војни услови за ратовање. Да би контролисао рад Одбора, Блазнавац је дозволио српским официрима да му приступају, да помажу организацију и спрему месних одбора. Неслагање намесника и Одбора око начина и времена деловања и подизања устанка довели су до погоршања односа и удаљавања Јеврема и Светозара Марковића и Светозара Милетића од српске владе.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=141}}</ref>
Из Петрограда су стизала упозорења намесницима да своје односе са Омладином држе под контролом, јер она може навести Србију на опасан пут. Русија се од последње четвртини 19. века јавља као противник велике словенске државе на Балкану, оне која би могла да обухвати и католичко становништво, па самим тим да потпадне под утицај папе и латинског Запада. Због компромисне политике према Бечу била је и против стварања велике српске државе, правдајући свој став недостатком потенцијала Србије да обједини српску нацију у широким државним границама, поготово не без помоћи Русије. Тиме је настојала да Србију задржи у зависничкој позицији, што није било тешко с обзиром на чињеницу да Србија заиста није имала снаге да се сукоби са стотину хиљада турских професионалних војника, нити је успела да усредсреди центар ослободилачких акција у својим рукама. Посебно је лоше стајала са Црном Гором, са којом је у више наврата безуспешно покушавала да дође до војничке конвенције. Русија је подржавала кнеза Николу у отпору, знајући да Србија не може да крене сама у рат против Турске. До неспоразума између Београда и Петрограда дошло је због размимоилажења у питањима начина, времена и средстава којима би се најповољније могло решити Источно, а у оквиру њега и српско питање.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=141}}</ref>
=== Стицање државне независности као главни циљ српске спољне политике ===
Србија је дакле морала да ради на томе да заинтересује Русију да подржи и помогне њене спољнополитичке планове, што је било изузетно тешко имајући у виду руске приоритете. Намесници су размишљали како да покрену Русију која их је одговарала од сваке акције. План о територијалном увећању и признање државне независности Србије из марта 1872. оставио је значајан утисак на руске званичнике, док је покренуто малозворничко питање имало за циљ да покаже како је сваки договор и развитак Србије под Портиним суверенитетом у будућности немогућ.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=142}}</ref>
Половином фебруара 1872. српска влада је предала Порти ноту о Малом Зворнику, који је по Хатишерифу из 1833. и разграничењу које је потом уследило, скупа са Сакром, припао Кнежевини Србији, а муслиманско становништво које је требало да се исели у року од пет година, то није учинило. На рачун намесника изречене су врло субјективне оцене у науци о томе како је уместо велике ослободилачке акције на Балкану Намесништво затражило три стотине кућа на Дрини. Такав цинизам последица је непознавања кључних историјских догађаја. Невршење одредаба од стране Порте, давало је Србији могућност да и она пренебрегне своје обавезе, а да пред међународном заједницом за то не сноси одговорност. Штавише, Русија је била директно умешана, јер је извршење хатишерифа стајало под њеним надзором. Намесништво је рачунало да ће у случају рата против Турске Србија имати на својој страни Русију, јер њено државно достојанство захтева да се поштују уговори које је она закључила са другом државом. О томе је било речи у Ливадији 1871, где је Блазнавац изразио сагласност пред царем да ће се против Турске кренути пошто се заједно с Русијом одреди повољан тренутак, Испоставило се да је Србија пожуривала тај тренутак тиме што је отворила питање Малог Зворника и Сакра без консултовања са Русијом.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=142}}</ref>
Намесници су учинили крупан корак предавши Русији мемоар којим се од ње тражи да подржи њихову намеру да Србија, у случају да Порта не изврши своју обавезу по хатишерифу, прогласи државну независност, а ако буде нападнута од Турске, да одговори прихватањем рата. Цео план садржан у мемоару, датиран је у Београду 18. марта 1872, а предат је руском конзулу пет дана касније. Остварењем овог плана, по рачуници намесника, Србија би добила на угледу међу околним народима, биле би ојачане њене унутрашње позиције и позиције династије, а више не би плаћала данак Порти. Такође би се створили бољи услови за економски напредак земље, будући да су интереси Србије по трговачком аустро-турском уговору из 1862. године били знатно угрожени. То би условило и политичку еманципацију од Аустро-Угарске. Намесници су отворено истакли у мемоару да тиме отварају српско питање, за чију ће се реализацију ослањати на руске савете. Рат у циљу ослобођења и уједињења нације у будућности је неспоран, каже се у мемоару, али за почетак тог процеса независност ће бити важна прекретница.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=142-143}}</ref>
Мемоар о независности није се допао руским званичницима, па ни руском амбасадору у Цариграду Игњатијеву. Они су предвиђали катастрофу уколико би се без повода и повољних околности ушло у рат против Турске. Русија није могла да помогне, она је већ прекршила Париски уговор нотом о Црном мору, те не би имала више начина да остале силе задржи од интервенције. Стога је саветовано чекање боље прилике. Те 1872. године раскорак између две земље по питању рата против Турске, али и по питању увећања српске државне територије и формирања снажне српске државе, постао је већи него икада раније. Русија је претила Србији да ће сносити одговорност за сваки корак који предузме мимо њених савета. Завршна реч из Петрограда је била јасна – Русији је заузета својом унутрашњом консолидацијом и реформама и жели да је са свим државама у миру. „Ви да уђете у рат кад вам је воља, а ми после морамо да вас избављамо“, рекао је канцеларов сарадник Стремоухов и додао да би то водило Русију у рат са целом Европом, што она не жели. Горчаков је са будном пажњом пратио реакцију намесника на оштра и претећа упозорења. Намесници су били затечени и обесхрабрени чињеницом да се Србији одриче слобода деловања према Турској, односно да јој се спори право наслеђа над турским европским провинцијама. Претходни Ристићев став да ће Србија ићи својим путем без обзира на одговор Петрограда, морао је бити ревидиран. Намесници су 11. и 12. маја 1872. морали да потврде пред руским конзулом Шишкином да неће предузимати ништа пре кнежевог пунолетства, да ће испуњавати и повиновати се вољи руског цара. Србија се вратила расположивим дипломатским средствима, али не престајући са радом на војним припремама.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=143}}</ref>
У односу на Грчку, Румунију, Црну Гору и Бугаре, Србија је у наоружању најбоље стајала, али још увек недовољно добро да преузме терет сукоба са Турском. Наоружање Србије је текло упоредо са осталим активностима, дипломатским, културним и просветним. Контигент од 16.000 пушака, рађених у Америци, пристигао је преко Хамбурга у Србију током децембра 1868. У крагујевачком Војнотехничком заводу радило се удвострученим капацитетом на изливању топова и припреми муниције, а велики напредак учињен је у организацији и опреми пољских батерија. Преправљено је 40.000 пушака на стражно пуњење, капацитета четири зрна у минути, и оне су већ предате првопозивцима. Интезивно се радило и на уједначавању разних калибара у заводима у Београду и Крагујевцу. Био је то знак да Србија није чекала будућност неспремна, како су је у Русији оптуживали, мада је било јасно да Србија не може сама да савлада противника и да би јој то било могуће тек ако би Војна граница са севера подржала устанак у Босни и Херцеговини, а Црна Гора напала Турску с југа. Буџети Србије за војску су износили 27–30% укупног годишњег буџета од 1868. до 1872. године.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=143-144}}</ref>
Блазнавац је пре јесени 1869. поручио 70.000 војних униформи у Аустрији, а крајем године петнаест милиона патрона у Француској и „пибоди" пушака из Белгије, што је требало да пристигне у Србију почетком 1870. тодине. У априлу и мају 1870. намесници су послали изасланика по пушке у Берлин. Гро својих војних лица упутили су на пруско ратиште да проучавају начин ратовања, војне фабрике и војни санитет. До почетка 1871. укупно је 60.000 пушака било преправљено на стражње пуњење, а са још 20.000 комада, које ће се преправити до краја марта 1871, Србија је располагала са 80.000 комада тог оружја. Унифицирани су калибри, те их је остало само два, један по баварском, а други по пибоди систему, А све што је постигнуто било је прокријумчарено уз велике финансијске жртве. Скупштина из 1870. године одобрила је ванредна средства за војску. Стајаћа војска је са четири увећана на шест хиљада људи, распоређених у различите родове: пешадија 39%, артиљерија 25%, жандармерија 20%, инжењерија 12% и коњица 3%. Уочи Француско-пруског рата процењивало се да Србија има око 70.000 војника народне војске. Процене страних експерата су биле да се ради о преувеличаном броју и да Србија не може да мобилише више од 50.000, највише 60.000 припадника народне војске. По Блазнавчевим проценама војска је располагала са четрдесет и две батерије, двадесет и пет у редовној и седамнаест у народној милицији.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=144}}</ref>
Биланс четворогодишњег рада на усавршавању и употпуњавању војних потреба јасно се види из ''Прегледа бројног стања и устројства Српске народне војске за годину 1872''. У осамдесет батаљона пешадије првог позива служило је 57.600 војника, 1.840 виших и 6.640 нижих старешина. У тридесет и три ескадрона било је 4.158 војника и 660 виших и нижих старешина. У четрдесет и једној артиљеријској чети служио је 6.721 војник и 955 виших и нижих официра. Само војника и старешинског кадра у првом позиву је било 78.574. У другом позиву је у осамдесет батаљона пешадије било 40.640 војника и 6.800 виших и нижих старешина. Једино је за други позив остало још 16.997 пушака спредњача, док је сва остала војска имала острагуше. Најснажнији род војске је била артиљерија, која се захваљујући знањима и ангажовању Миливоја Петровића Блазнавца развијала бржим темпом од свих осталих родова. То ће управо потврдити битке из српско-турских ратова 1876/78. године. О степену и квалитету наоружања уочи рата са Турском Сава Грујић, као експерт и политички ненстомишљеник Ристићев, ипак је истакао да је спрема српске војске солидна и да се после убиства кнеза Михаила 1868. на том пољу доста улагало и урадило.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=144}}</ref>
== Кнез Србије (1872-1882) ==
Линија 96 ⟶ 133:
=== Проглашење кнежевог пунолетства ===
Кнежево пунолетство свечано је обележено у престоници 22. августа 1872. године. Кнез Милан обратио се народу Прокламацијом о преузимању власти, у којој је акценат стављен на унутрашњу политику, док се спољна политика помиње у најопштијим цртама. Пошто је кнез Милан отпочео самосталну владавину, Порта је са много више пажње мотрила на сваку реч и на сваки корак кнеза и владе. Турски министар иностраних послова тврдио је да је српско право на Мали Зворник „застарела ствар", која, самим тим што није извршена у протекле четири деценије, сведочи у корист Турске, а против права Србије. За тражену железничку везу очекивала је доказе дубоке лојалности Кнежевине према сизеренском двору, док се по питању Ђердапа више није порицало да се ради мимо интереса Србије и њених прибрежних права, а у договору са Аустро-Угарском. Лоше расположење турске владе према Србији Аустро-Угарска је здушно подстицала, као казну и опомену Србији због њеног приближавања Русији. Као одговор на крут став Порте, српска влада је остала при ранијој намери да не исплаћује данак, Хаос због честих смена министара у Турској, финансијска криза у царству, те корупције и интриге у султановој околини постали су свакодневица након смрти везира Фуад-паше 1869, те Алипаше 1871. Царство је све више тонуло, што је положај Срба унутар њега чинило све тежим, а односе Кнежевине према Порти веома напетим.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=145}}</ref>
=== Унутрашње политичке борбе у Србији ===
[[Датотека:Потпуковник Јеврем Марковић.jpg|мини|422x422пискел|Потпуковник Јеврем Марковић, предводник опозиције кнезу Милану]]
Од 1874. и 1875. опозиција против кнеза Милана делује у самој Србији, јер су „агресивне патриоте" успели да уђу у Народну скупштину, Опозицију је у скупштини предводио Јеврем Марковић, личност сумњивих циљева и веза око које се окупило више од тридесет незадовољника, између осталих и следбеници његовог брата Светозара Марковића, који су се почели нази- вати радикалима. Управо 1875. они обелодањују свој програм, настао још 1871. године. У Скупштину су ушли као представници народњачке, ради- калске опозиције. Ту наилазе на подршку сељачке групе посланика коју је предводио Адам Богосављевић, што даје нову снагу њиховом невеликом броју. Мада одустају од револуције као главне стратегије, још увек задржа- вају неке револуционарне методе борбе. Своје присталице почињу да орга- низују у широки покрет са циљем борбе за политичке слободе, а против бирократије. Биће то увертира за настанак Радикалне странке 1881. године.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=149}}</ref>
Непосредни интереси опозиције ишли су ка изазивању преврата у Србији и остварењу плана националног уједињења. Опозиција се представљала као следбеник националне политике кнеза Михаила, али она то није била, већ је радила као противник кнежеве „ускосрпске“ политике, коју су таквом сматрали јер није била базирана на револуцији која би објединила српски народ с обе стране Саве и Дунава. Агенти Монархије на Балкану су, међутим, потхрањивали кнежеве страхове од најављиване револуције која би га засигурно збрисала са престола, Кнеза су потресали извештаји из Босне и Херцеговине да се тамо непрестано говори о преврату у Србији. Такозвани „пелагијаши“ или „омладина босанска" имали су разгранате везе са милетићевцима, који су преко Заставе пласирали вест да на српски престо треба довести кнеза Николу који ће повести „народну политику" према Турској. Тешко да би се могао замислити већи раздор између Београда и Цетиња од оног који се постиже истицањем кандидатуре кнеза Николе на српски престо. На инсистирање Русије, кнез Никола се јавно оградио од кандидатуре, уверавајући да није, нити ће бити део сличних планова.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=150}}</ref>
Везе Карађорђевића са омладинским покретом и убиством кнеза Михаила никада нису расветљене, Упркос инсистирању Петрограда да се кнез Милан одржи на престолу, од марта 1875. комешање Петра и Ђоке Карађорђевића, те бившег кнеза Александра, уз српску и босанску границу натерали су Русију да шаље нова упозорења Србији. Аустро-Угарска је врло нехајно преко свега прелазила јер је у Карађорђевићима видела јак адут уз помоћ којег је могла да врши притиске на Србију. То ће нарочито постати видљиво у јулу и августу 1875, када дође до устанка у Херцеговини и Босни.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=150}}</ref>
=== Источна криза и Ратови за независност (1876-1878) ===
| |||