Саборна црква у Београду — разлика између измена

м
No edit summary
Касније податке о постојању ове цркве сачували су углавном путописци из 17. и 18. века, који о њој извештавају. Црква је била разрушена током турско- аустријских сукоба. Београдским миром, закљученим 1739. године, Турци су поново добили Београд. Након предаје града, црква је била толико уништена, да је [[1728]].. године морала бити срушена. Аустријска власт је била изричита у наредби да се не смеју обнављати порушени српски храмови, па је, тадашњи митрополит [[Мојсије Петровић]], очекивао подршку руског [[Петар Велики|цара Петра Великог]]. Како цар у међувремену умире, миторполит је самостално приступио обнови цркве из темеља, украсивши је и новим иконостасом. Тешке историјске околности поново су се одразиле и на живот цркве, тако да ово није била њена последња обнова.
 
[[Београдски мир|Београдским миром]] закљученим 1739. године, Турци су, између осталог, поново добили Београд и „чим уђоше у варош и овом приликом показаше свој бес и према Србима и према српским светињама“.<ref name=":0">Јоаким Вујић, Путeшествије по Србији, I књига, 1828. година, Београд, 1901, 23.
 
1901, 23.
</ref> Срушена је велелепна резиденција српске митрополије, а цркву „опленише и сводове јој оборише“.<ref name=":0" /> Неколико деценија касније, почетком 1798. године, црква је поново страдала, овог пута у пожару. До почетка 1813. године била је оспособљена за богослужење, када су је, после слома [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], Турци скрнавили и опљачкали. Након [[Други српски устанак|Другог српског устанка]] изведене су неопходне преправке.
 
Ради ливења звона била је заложена велика ватра која је горели три дана. Поред ње су пролазили људи и у калоп са бронзом која се топила, убацивали различите предмете од сребра, како би звона имала "сребрнији звук". Ондашњи Београђани су овај догађај „прижељкивали као нешто велико и недокучиво. За њих звук звона није значио само један обичан [[верски обред]], звона су била симбол вековима очекиване победе“.<ref>Споменица Саборне Цркве у Београду, pp. 41</ref> Турци су на ову одлуку кнеза Милоша гледали са неверицом и претњом. До данас је сачувана анегдота када се београдски везир [[Хусеин – паша Гаваноз Оглу]] (1827. год. -1833. год.) обратио војводи [[Петар Цукић|Петру Цукићу]] задуженом за подизање звона, претећи да ће бити кажњен због тога. Храбри војвода је одговорио како зна да ће "погинути од турске руке" ако подигне звоно, али и да ће "погинути од руке свог господара" ако звоно не подигне. Бирао је ово прво.<ref>Драган Ј. Ранковић, ''Из београдске прошлости'', БОН, 1939., бр.3, pp. 210.</ref>
 
Данас се у звонику [[Вазнесењска црква у Београду|Вазнесењске цркве]] (1863. год.) међу пет звона различите величине и порекла налази и звоно старе Саборне цркве, које се 15. фебруара 1830. године огласило први пут, када је [[Кнежевина Србија]] добила аутономију. Рушена и оправљана, стара црква се борила са злим временима све до 22. јуна 1836. године, када је након бројних дискусија<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1937/07/31?pageIndex=00008 Грађење Саборне цркве у Београду ("Политика", 31. јул 1937)]</ref> кнез [[Милош Обреновић]] издао наредбу о њеном коначном рушењу и изградњи новог храма. Градња нове Саборне цркве започета је 28. априла 1837. године. Освећење темеља ове „катедралне београдске цркве“,<ref name=":1">Милан Ђ. Милићевић, Успомене - 1831–1855, Београд, 1952, 61.</ref> 15. јула 1837. године, савременик је описао као изузетан догађај којем су присуствовали [[Митрополит београдски Петар|митрополит Петар Јовановић]], највиши црквени великодостојници, [[Љубица Обреновић|књегиња Љубица]] и наследници [[Милан Обреновић|Милан]] и [[Михаило Обреновић|Михаило]], кметови, деца и „народ обоје пола“.<ref name=":1" /> Грували су топови а народ је „у цркву благосиљао сретно и пресрећно време ово“.<ref name=":1" /> На дан храмовне славе, [[Архангел Михаил|Св. арханђела Михаила]], 8. новембра 1845. године, митрополит Петар Јовановић је извршио освећење готове цркве и одслужио у њој прву литургију.
 
Питање ауторства архитектонских планова изградње дуго је било спорно, међутим, извесно је да су цркву градили мајстори из [[Панчево|Панчева]], по пројекту [[Фридрих Адам Кверфелд|Фридриха Адама Кверфелда]]. Црква је подигнута на узвишеном месту, близу бедема, где је видљива са свих страна.