Династички сукоби у Византији (1341-1347) — разлика између измена

нема описа измене
Нема описа измене
Нема описа измене
{{bez_inlajn_referenci}}{{чишћење| разлог = Додавање викивеза, пребацивање у перфекат| датум = }}
{{Инфокутија Војни сукоб
| рат = ГрађанскиДинастички ратсукоби двау ЈованаВизантији (1341-1347)
| слика =
| величина_слике = 300п
| заповедник2= [[Јован VI Кантакузин]],<br /> [[Орхан I]],<br /> [[Стефан Душан]],<br /> [[Сулејман-паша Османлија]],<br /> [[Умир (емир Измира)]]†,<br /> [[Јован Александар]],<br /> [[Матија Кантакузин]],<br /> [[Манојло Кантакузин]]
}}
'''Грађански рат два Јована''' је био један од грађанских ратова у Византијском царству. Водио се од 1341. до 1347. године.
 
'''Династички сукоби у Византији (1341-1347)''' били су унутрашњи [[династија|династички]] сукоби између је чланова владарских династија [[Палеолози|Палеолога]] и [[Кантакузини|Кантакузина]]. Сукоби су избили [[1341]]. године, након смрти цара [[Андроник III Палеолог|Андроника III Палеолога]], када се против његовог малолетног сина и наследника [[Јован V Палеолог|Јована V Палеолога]] побунио великаш [[Јован VI Кантакузин|Јован Кантакузин]], који се прогласио за цара. Сукоби су окончани [[1347]]. године, уласком Кантакузина у [[Цариград]] и успостављањем савладарства. У сукобу су активну улогу одиграли и разни страни чиниоци (Млечани, Ђеновљани, Срби, Турци), што је довело до знатног слабљења Византије.{{sfn|Острогорски|1969|p=476}}
За време намесништва Ане Савојске и малолетства њеног сина Јована V Палеолога, Јован Кантакузин се прогласи за цара (1341. године), и пуних шест година (1341-1347) грчки свет је био подељен на две странке, племство које је било на страни отмичара и народ који је био на страни законске династије, до дана када престоница издајством паде у руке претендента. За време владавине Јована Кантакузина (1341-1355) роварења Јована V Палеолога, коме је нови цар оставио један део власти, стално су нарушавала ред у монархији.
 
== Кантакузин се проглашава за цара ==
Цар Андроник III, који је показивао активност јаче енергије и који је српском краљу Душану могао задати доста бриге и спремити много препона, умре још млад 15. јуна 1341., од болести коју је задобио војујући по Епиру. С њим леже у гроб последња нада Византије. ГрађанскиДинастички ратовират, који сује насталиизбио изанакон његове смрти, истрошише и оно мало снаге што беше остало и довели су земљу буквално до руба пропасти. Андроников син и наследник Јован био је још малолетан. Стога му као савладара поставише очева пријатеља и прослављеног војсковођу Јована Кантакузена. Али, против Кантакузена, који је био својевољан и показивао склоности да не само одржи у својој руци сву власт до царева пунолетства, него да је обезбеди за себе и за своју породицу и после тога, диже се царица мајка, Ана, пореклом Талијанка, и сама врло амбициозна и веома лична. Борба између њене и Кантакузенове странке изби брзо и узе домало опак облик.
 
Глас о смрти Андрониковој пренуо је Душана. Већ ради Хрељина одметништва он се био одлучио да крене на југ, а сад, ненадано, стиже пред Солун. Уплашено намесништво у Цариграду пожури да ублажи краља, бојећи се тежих заплета. Јер против Византије диже се у исти мах и бугарски цар Јован Александар, тражећи да му се изда његов противник Шишман, син бившег цара Михајла Шишмана. Буне избише и у Епиру и у Албанији; а на трачким обалама појавише се турске гусарске лађе пленећи и пустошећи. У тој тако тешкој ситуацији, личне борбе у Царевини, место да се стишају, плануше још јаче. Кантакузена прогласише за издајника, свргоше га с власти, узеше му имања и све части и на крају му чак и дворе похараше. Свестан своје вредности, пркосан, жудан власти, а имајући уза се један део војске и великаша, Кантакузен се сам прогласи за цара (26. октобра 1341.) и утврди се у Димотици.{{чињеница| date = 01. 2017.}}
== Јован Кантакузин у савезу са Душаном ==
[[Датотека:Meister der Schriften des Johannes VI. Cantacuzemos 001.jpg|мини|220п|'''Јован VI Кантакузин''', приказан као цар и као монах Јоасаф.]]
Не могући да освоји Адријанопољ, Кантакузен се беше почетком 1342. год. упутио према Солуну, да узме тај други по важности град Царевине, иако је знао да се ту, можда, може сукобити не само с Душановим аспирацијама, него и четама. Али ни један ни други нису имали среће. Душан је био потиснут од Водена, а Кантакузен од Солуна. Кантакузен, шта више, беше стратешким операцијама грчке војске присиљен да се повуче на север и пређе Србима. Са два своја сина, Матијом и Манојлом, и са 2.000 војника дошао је он у Просек и ту се предао српском заповеднику града. Из Просека би упућен у Велес, на подручје његова познаника и пријатеља Војводе Оливера. Кад је Душан, који се баш налазио на путу у походе свом шураку у Бугарску, добио вест о том, поздравио је одмах важног пребега и позвао га на свој двор. Јула 1342. год. примили су Душан и краљица Јелена на свом двору, у Приштини, самозваног византијског цара са много пажње. Лепо дочекан, Кантакузен је остао на српском двору скоро годину дана. Склопио је са Душаном и савез за бољи рад. Цена тог савеза и српске помоћи Кантакузену да се дочепа власти у Византији имала је бити та, да Грци уступе Србима све градове западно од Кавале, у којима би се већина становништва изјаснила за српску власт. Зло грађанскогдинастичког рата давало је наде на Душанову двору, да би та као нека врста плебисцита могла испасти у корист Срба. Обрт политичке среће показивао се већ у понашању појединих људи. Ћесар Хреља, краљев одметник, нашао је за мудро да се опет поврати свом господару и да му као добитак преда још и град Мелник савладавши у њему посаду састављену од Кантакузенових људи. Али, треба нарочито нагласити, да савез између Кантакузена и Душана није био нимало искрен, од самог почетка. Кантакузен је добро знао, да ће Срби тражити наплату за своју помоћ и да та наплата може бити само на рачун грчког подручја. Што српско учешће буде веће, биће природно, већи и њихов рачун. Али њему је било стало до тога, да српском помоћу добије власт и сломи противнике; после ће, кад се учврсти, он гледати да врати све на што је морао пристати у тесном положају. Већ и при преговорима у Србији било је доста тешкоћа; и мада зависан од Душана, Кантакузен се дуго бранио да прихвати услове који су му постављани. За Кантакузена се много заузимала краљица Јелена. Да се нађе решење био је чак сазван и сабор од 24 српска великаша, на коме је главну реч водила краљица. Њеном утицају и потпори великог војводе Оливера успело је, да нађу то посредно решење, које је остављало отворена врата на обе стране. Кантакузен се могао тешити, да тим решењем Србима стварно није још ништа дао; преговори и расправе око начина провођења могу трајати месецима, а дотле може избити стицајем прилика или случајем и неки по њ и Грке срећнији излаз из целе ситуације. Душан је опет добро видео, да му ова криза у Византији може добро послужити да прошири Србију, и кад већ једна страна тражи његову помоћ он је гледао да је и добро наплати. Понуђено Кантакузеново решење није му било много по вољи, али га је, под утицајем краљице и њених једномишљеника, примио, рачунајући с тим да ипак све обрне у своју корист.
 
У јесен 1342. год. почела је савезничка акција против Сера. На челу војске беше сам Кантакузен и српске војводе Оливер и Вратко. Поход је, изгледа, био схваћен мало олако. Српски војници са уживањем су пили младо вино, коме нису били много вични, и због тога су се у великом броју поболели од срдобоље; на 1.500 људи платило је главом без иједног непријатељског ударца.
== Побуна Зилота ==
[[Датотека:EmpressAnnaofSavoy.JPG|мини|десно|'''Ана Савојска''' као византијска царица на минијатури из 14. века]]
Верске и друштвене опречности погоршавале су беду изазвану грађанскимунутрашњим раздорима. Око половине XIV века дах грађанскесоцијалне буне осетио се над монархијом: нижи сталежи устајали су на оружје против племства по рођењу или по богатству и пуних седам година (1342-1349 г.) Солун, други град у царству, био је услед врења међу Зилотима ("ревносни", простонародна националистичка странка) испуњен немирима, ужасом и крвљу. Македонски град постаде права независна република чија је бурна историја једна од најзанимљивијих епизода из живота грчког царства у XIV веку, и Јован Кантакузин није без муке повратио мир и ред у граду који се био окренуо против њега.
 
Верске борбе, настале нарочито услед вековног непријатељства између Грка и Латина, још су више увећавале неред. Михаило VIII сматрао је политички мудрим да се приближи Риму и да успостави црквену унију; он је тиме изазвао тако озбиљно незадовољство да је прва брига његовог наследника Андроника I била да се измири са православним свештенством отказујући уговор склопљен са папством. Непријатељство између Латина и Грка због овога је још више нарасло, а такође и опречности у самој монархији између присталица и противника уније. Жестока препирка одржавала је ово врење, а наклоности према латинским схватањима неосетно преображавала у право издајство према отаџбини. У оваквим приликама најнезнатнија околност распаљивала је отпор византијског национализма против Запада. То је био дубоки разлог распре, по изгледу чисто боословске, која је названа ''исихастичким спором'' и која је пуних десет година (1341-1351 г.) узнемиравала и разједињавала царство. У овом спору, чији је зачетак, по изгледу, био у чудним сањаријама неколицине калуђера са Атоса, оно што се у ствари противстављало једно другом били су грчки дух и латински дух, источни мистицизам, који су представљали ''исихасти'' (''молчалници'', ћуталице) и њихов бранилац Григорије Палама, и латински рационализам, чији су поборници били Варлаам и Акиндин, васпитани у назорима Св. Томе Аквинског и вични сколастичкој дијалектици; и због тога је борба убрзо добила политичку боју, Кантакузин опредељујући се за Атос а Ана Савојска за Варлаама.{{чињеница| date = 01. 2017.}}
== Кантакузинова победа ==
[[Датотека:John VI Kantakouzenos.jpg|мини|десно|Кантакузин на престолу]]
На глас да се Душан дао крунисати за цара пожурио се Кантакузен, да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Кантакузена у Адријанопољу за цара (21. маја 1346). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Кад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Кантакузен се обратио силном Орхану, вођи Османлија. Да га чвршће веже за себе он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем византинском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине. Кантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му стога они капије престонице. Кантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Византије. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже К. Гелцер, силу трећег реда.
 
Као заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузенов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.
 
== Хронологија рата ==
* 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина.
* 1342-1349 г. — Устанак ''Зилота'' у Солуну.
* 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију.
* 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу.
* 1347 г. — Кантакузин заузимаулази у Цариград.{{чињеница| date = 01. 2017.}}
 
== Референце ==
{{reflist|30em}}
 
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* [[Шарл Дил]] ''[https://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_(%D0%A8._%D0%94%D0%B8%D0%BB) Историја византијског царства]'' — Викизворник
* {{Cite book|ref=harv|editor-last1=Баришић|editor-first1=Фрањо|editor-last2=Ферјанчић|editor-first2=Божидар|editor-link2=Божидар Ферјанчић|title=Византијски извори за историју народа Југославије|year=1986|volume=6|location=Београд|publisher=Византолошки институт|url=https://www.scribd.com/document/15762958}}
* [[Владимир Ћоровић]] ''[http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_7.html Историја српског народа]''
* {{Cite book|last=Благојевић|first=Милош|author-link=Милош Благојевић|chapter=Идеја и стварност Душановог царевања|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=524-540|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* [[Владимир Ћоровић]] ''[http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_8.html Историја српског народа]''
* {{Cite book|ref=harv|last=Nicol|first=Donald M.|author-link=Доналд Никол|year=1984|title=The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages|edition=2. проширено|publisher=Cambridge University Press|url=https://books.google.com/books?id=XIj0FfKto9AC}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Nicol|first=Donald M.|author-link=Доналд Никол|year=1993|title=The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453|edition=2.|publisher=Cambridge University Press|url=https://books.google.com/books?id=y2d6OHLqwEsC}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|author-link=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last1=Ћирковић|first1=Сима|author-link1=Сима Ћирковић|last2=Михаљчић|first2=Раде|author-link2=Раде Михаљчић|chapter=Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=541-556|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|last=Ферјанчић|first=Божидар|author-link=Божидар Ферјанчић|chapter=Освајачка политика краља Душана|title=Историја српског народа|volume=1|year=1981|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=511-523|chapter-url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp Jr.|author-link=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|year=1994|orig-year=1987|location=Ann Arbor, Michigan|publisher=University of Michigan Press|url=https://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC}}
{{refend}}
 
{{Authority control}}
 
[[Категорија:Ратови Византијског царства]]
[[Категорија:Грађански ратовиПалеолози]]
[[Категорија:Кантакузини]]