Шарлота од Савоје — разлика између измена

Шарлота је била ћерка [[Луј, војвода Савојски|Луја, војводе Савојског]]<ref name="#1">Joachim W. Stieber, Pope Eugenius IV, the Council of Basel and the Secular and Ecclesiastical Authorities in the Empire, (E.J. Brill, 1978), 254.</ref> и [[Ана Кипарска|Ане Кипарске]].<ref name="#2">Sharon L. Jansen, Anne of France: Lessons For My Daughter, ed. Jane Chance, (Boydell & Brewer, 2004), 2-3</ref> Баба и деда по мајци били су јој [[Јанус Кипарски]] и [[Шарлота Бубон]]. Баба по мајци, по којој је вероватно добила име, била је ћерка [[Жан I од Ла Марша|Жана I од Ла Марша]] и [[Катарина од Вендома|Катарине од Вендома]]. Била је једно од чак деветнаесторо деце, од којих је 14 преживело више од неколико дана.

Шарлота је дана 11. марта 1443. године, када је имала нешто више од годину дана, била верена за Фридриха Саксонског (1439-1451), најстаријег сина [[Фридрих II, изборник Саксоније|Фридриха II Саксонског]].<ref>Joachim W. Stieber, Pope Eugenius IV, the Council of Basel and the Secular and Ecclesiastical Authorities in the Empire, (E.J. Brill, 1978), 254.<name="#1"/ref> Из непознатих разлога ова веридба је раскинута. Мање од осам година касније, 14. фебруара 1451. године, Шарлота се удала за Луја, дофена Француске, будућег [[Луј XI|Луја XI]]. Он је био најстарији син [[Шарл VII Победник|Шарла VII]] и [[Марија Анжујска (краљица Француске)|Марије Анжујске]].<ref name="#3">Richard Vaughan, Philip the Good, (The Boydell Press, 2010), 353.</ref> Невеста је имала десет година, а младожења двадесет седам. Брак је склопљен без одобрења француског краља.<ref>Richard Vaughan, Philip the Good, (The Boydell Press, 2010), 353.<name="#3"/ref> Лују је то био други брак. Његова прва супруга, [[Маргарета Стјуарт, дофина Француске|Маргарета Шкотска]], умрла је без деце 1445. године. Након брака, Шарлота је постала дофина Француске.

Шарлота је 22. јула 1461. године постала [[француска краљица]]. Следеће године се разболела и била је веома близу смрти, све до августа 1462. године. Иако се опоравила, њено здравствено стање је ослабило. Луј није много полагао на репрезентацију складног брака. Шарлоту и њене дворске даме држао је осамљене у [[Дворац Амбоаз|замку Амбоаз]], где је краљица проводила дане са својим сестрама и дворјанима. Надгледала је образовање своје деце (сина је образовао краљ), играла шах, слушала и свирала музику, извршавала верске дужности. У ретким приликама, када су од ње тражили да испуни церемонијалне задатке који су приличили краљици, попут поздрављања гостију из иностранства, она је излазила из дворца. Тако је, на пример, 1470. године, када је краљу дошао у посету моћни [[Ричард Невил, 16. гроф од Ворика|гроф Варвик]] и [[Џорџ Плантагенет, 1. војвода од Кларенса|војвода од Кларенса]] из Енглеске, она изашла да их поздрави. Шарлота се занимала за књижевност и имала је богату личну библиотеку.<ref>Sharon L. Jansen, Anne of France: Lessons For My Daughter, ed. Jane Chance, (Boydell & Brewer, 2004), name="#2-3<"/ref> Оставила је збирку од стотине рукописа, која је постала језгро Националне библиотеке у Француској.

Након рођења последњег детета 1472. године, Луј се заклео да је више неће варати.<ref>Sharon L. Jansen, Anne of France: Lessons For My Daughter, ed. Jane Chance, (Boydell & Brewer, 2004), name="#2-3<"/ref> Према хроничару Филипу Комину, одржао је своје обећање. Шарлота је служила као регент септембра 1465. године.