Фанариоти — разлика између измена

Формирање фанариотске заједнице је започело након турског [[Пад Цариграда (1453)|освајања Цариграда (1453)]]. У новонасталим околностима, знатан део грчких првака, како световних тако и црквених, усредсредио је своје напоре ка обезбеђивању неопходних предуслова за опстанак грчке православне заједнице, не само у Цариграду, већ и широм Османског царства. Први корак ка том циљу учињен је регулисањем положаја Цариградске патријаршије код нових власти, чиме сеје створен модел који је опстао све до почетка [[20. век]]а.{{sfn|Runciman|1968|p=}}

Фанариоти потичу из класе богатих грчких трговаца, од којих је већина тврдила да вуче порекло од племенитих [[византијско царство|византијских]] породица. Имали су велики утицај на управу у Османском царству на подручју [[Балкан]]а од [[18. век|XVIII века]]. Углавном су куповали или градили куће у четврти Фанар у којој је резиденцију имао [[Васељенски патријарх]], који је, по османском управном систему, био сматран верским и световним вођом свих православних хришћана у Османском царству. Фанариоти су првенствено настојали ући у ужи круг [[Патријарх]]ових сарадника, и на тај начин постати утицајни у друштву.

Поједини чланови фанариотских породица, успели су сакупити велико богатство и утицај већ током [[17. век|XVII века]], добивши висока места у османској управној хијерархији. Од [[1669]]. године, па све до [[Грчки рат за независност|Грчког рата за независност]] [[1821]]., фанариоти су чинили већину особља на [[Visoka porta|Високој Порти]] и у османским дипломатским представништима. То је било делимично и због доброг образовања, које је било знатно више однего код осталог османског становништва.

Између 1711—1716. године и [[1821.]] године, добар део њих дочепао се титула; господара, [[војвода]] или [[кнез]]ова у дунавским кнежевинама ([[Молдавија]] и [[Влашка]]). Ово раздобље често се зове и Фанариотско раздобље у [[Румунија|румунској]] историји.

Након [[Велике сеобе Срба]] [[1690|1690.]] године, српски патријарси су морали да побегну у [[Аустрија|Аустрију]]. Турци су изгубили свако поверење у српско свештенство. Такво стање искористили су фанариоти. Када се патријарх [[Арсеније IV Шакабента]] иселио у Аустрију, Грци фанариоти из Цариграда утицали су на турску Порту да за патријархе у Пећи доводи искључиво Грке. Тако је доведен Јоаникије Караџа (1739-1746). За кратко време, у Пећи се од 1752. до 1765. год. променило осам патријархапатријараха, од којих су петорица били Грци. У Цариграду су се гомилали и увећавали дугови [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]], које није имао ко да врати. Последњи патријарх Србин пред укидање Патријаршије био је [[Василије Јовановић-Бркић|Василије Бркић]] (1763-1765), али је протеран на [[Кипар]], као непријатељ Турака. Наследио га је [[Патријарх српски Калиник II|Калиник II]] (1765-1766)., такође Грк. Он је учинио један непримерен гест: поднео је оставку на место пећког патријарха и са још пет епископа приложио молбу у којој је тражио од цариградског патријарха Самуила Ханцериса да се укине Пећка патријаршија. Као разлог навео је велике дугове. Патријарх Самуило је у то убедио султана, којипа је 11. септембра [[1766|1766.]] год. султан издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и ставља, односно потчињава Цариградској патријаршији. "Од сада се укида и само име Пећке патријаршије", а не дозвољава се ни под којим условом њена обнова у будућности. После само годину дана, иста судбина је снашла и [[Охридска архиепископија|Охридску архиепископију]]. Овакво стање трајало је у Српској цркви све до [[1920|1920.]] год., када је враћено достојанство патријаршије.

Након укидања патријаршије, сви Срби еписколи су уклоњени. За епископе су у Србију доведени Грци фанариоти, који углавном нису имали много разумевања за Србе. Многи од њих, иако су по више година провели у Србији, нису знали ни [[српски језик]].

На Балкану, термин „фанариоти“ се користи у негативном смислу - односи се на сарадњу са [[Османско царство|Османлијама]] за време османског ропства.