Нитрирање — разлика између измена

'''Нитрирање''' спада у процесе термохемијске обраде [[челик]]а. У овом поступку, атоми [[aзот]]а (N) дифундују у површински слој челика, при том формирајући нитриде са [[гвожђе]]м и легирајућим елементима (<math>FeN, AlN, CrN, MoN, Cr_2N, Fe_4N</math>). На овај начин се постиже повећање површинске тврдоће челика, већа отпорност на хабање, а у неким случајевима и већа антикорозивна постојаност. [[Дифузија]] азота се одвија на повишеним температурама у распону од 450 до 600°C. Осим у јако ретким случајевима, нитрирање је последњи термички поступак обраде челика и температура на којој се одвија процес је најчешће 30 до 50°C нижа од температуре претходног термичког процеса. У великом броју случајева након нитрирања није потребно вршити никакву механичку обраду делова, мада се то зависи од врсте челика, дебљине дифузионог слоја али и геометрије нитрираног комада.

Ово је један од најсавременијих принципа нитрирања челика. На јако ниском притиску у смеши [[азот]]а или [[амонијак]]а и неког инертног гаса, под утицајем електричног поља, долази до формирања атома [[азот]]а, који слободно дифундују у челик. За генерисање електричног поља (пласме) могу се користити једносмерни, униполарни импулсни и биполарни импулсни генератори. Цео процес се одвија на температурама од 450 до 550°C, мада има података да је [[дифузија]] могућа и на температурама већ од 350°C. Дубина и тврдоћа нитрираног слоја такође зависе од температуре и типа челика, али је брзина дифузије већа него код гасног нитрирања. Код челика са високим садржајем [[угљеник]]а могуће је добити карбонитридни слој као код TeNiFer поступка. Предност оваквог процеса је пре свега еколошка подобност и могућност нитрирања специфичних типова челика (брзорезних, хемијски постојаних), као и нижа температура. Мана процеса је висока цена. Постоји могућност додавања и других гасова у смешу и тада добијамо процесе јонског карбонитрирања, оксинитрирања...