Квазар — разлика између измена

Први квазари откривени су радио-телескопима у касним 1950-им годинама. Многи су били забележени као радио извори без одговарајућих видљивих објеката. Стотине ових објеката су забележене почев од 1960. и њихово откриће било је објављено у Трећем Кембриџовом каталогу (-{Third Cambridge Catalogue}-), док су астрономи претраживали небо у потрази за њиховим оптичким (видљивим) дупликатом. У 1960 години радио извор -{3C 48}- коначно је доведен у везу са једним оптичким објектом. Астрономи су детектовали нешто што се чинило као слабашна плава звезда на месту овог радио извора и снимили су њен спектар. Он је садржавао многе непознате емисионе линије, али објашњење ове аномалије његовог спектра зрачења, засновано на великом црвеном помаку, које је дао Џон Гатенби Болтон није било шире прихваћено. Године 1962. начињен је нови продор у објашњену ове појаве. Један други радио извор, -{3C 273}-, претрпео је пет окултација у току месеца. Мерења предузета од стране Цирила Хазарда и Џона Болтона, за време једне од ових окултација, уз помоћ Паркс радио-телескопа омогућила су Мартину Шмиту (-{Maarten Schmidt}-) да оптички идентификује овај објекат, коришћењем 200-инчног Халеовог телескопа на Маунт Паломару. Овај спектар показивао је исте оне необичне емисионе линије. Шмит је схватио да су то у ствари спектралне линије водоника, које су само померене црвеним помаком за 15,8 процената. Ово откриће, у складу са Хабловим законом, показивало је да се овај објекат удаљава брзионом од 47.000 -{km/s}-. Овим открићем дошло је до револуције у осматрању квазара и омогућено је другим астрономима да утврде црвене помаке емисионих линија и код других радио извора. За извор 3C 48, утврђено је, на пример, да има црвени помак који одговара брзини удаљавања од 37% брзине светлости (као што је и предвидео Џон Болтон). Термин квазар сковао је амерички астрофизичар кинеског порекла Хонг-Ји Чиу (-{Hong-Yee Chiu}-), 1964. године, и први пут употребио у часопису Физика данас, да опише ове загонетне свемирске објекте.

 

 

Касније је утврђено да немају сви квазари (у ствари само 10% их има) јако радио зрачење, односно да нису “радио гласни”. У складу с тиме назив -{QSO}- што је скраћеница од квази-стеларни објект (-{quasi-stellar object}-) коришћена је све више као замена за назив квазар, без обзира да ли је реч о радио гласним или радио тихим врстама.

Једна од великих дебата вођена током 1960-их година била је да ли су квазари нама блиски објекти или веома удаљени као што указује њихов црвени помак. Било је предложено, на пример, да [[црвени помак]] квазара није последица [[Доплеров ефекат|Доплеровог ефекта]] већ тога што светлост квазара напушта једну дубоку гравитациону јаму. Међутим показало се да би звезде задовољавајуће масе које би могле да формирају такву јаму биле веома нестабилне.<ref>{{cite journal | author=S. Chandrasekhar | title=The Dynamic Instability of Gaseous Masses Approaching the Schwarzschild Limit in General Relativity | journal=Astrophysical Journal | year=1964 | volume=140 | issue=2 | pages=417–433}}</ref> Осим тога, пошто квазари показују неуобичајене емисионе спектралне линије, које су раније виђене једино у топлим гасовитим небулама мале густине, оне би биле превише дифузне да би могле, било да генеришу опажену снагу квазара, било да се уклопе у објашњење на бази гравитационе јаме.<ref>{{cite journal | author=J. Greenstein and M. Schmidt | title=The Quasi-Stellar Radio Sources 3C&nbsp;48 and 3C&nbsp;| journal=Astrophysical Journal | year=1964 | volume=140 | issue=1 | pages=1–34 }}</ref> Постојале су такође озбиљне сумње у погледу идеје да су квазари космолошки веома удаљени објекти. Један јак аргуменат против тога био је да они претпостављају енергију која далеко надилази све познате процесе конверзије енергије, укључујући и процес нуклеарне фузије. У то време, било је предлога да су квазари начињени од неког непознатог облика стабилне антиматерије и да би томе могла да се припише њихова велика сјајност. Ова сугестија је међутим одбачена са појавом механизма акреционог диска, 1970. године, тако да је космолошка удаљеност квазара данас прихваћена од већине истраживача.

 

 

У [[1980]]. години, развијен је уједињени модел у којем су квазари виђени само као једна проста класа унутар врсте активних галаксија. Постигнута је општа сагласност да у многим случајевима квазаре раликујемо од других врста, као што су [[блазар]]и и радио галаксије, само због различитог угла гледања. Верује се да је велика луминозност квазара последица трења до којег долази унутар гасова и прашине који пропадају у акрециони диск једне супермасивне црне рупе. Такав процес може да конвертује око половину масе неког објекта у енергију, што је много више у поређењу са пар процената конверзије која се дешава, на пример, у процесу [[нуклеарна фузија|нуклеарне фузије]].