Марков манастир — разлика између измена

Манастир је посвећен [[Димитрије Солунски|Светом Димитрију]], а име је добио по српском народном јунаку [[Марко Краљевић|Краљевићу Марку]]. Манастир је изграђен [[1345]]. године<ref>"Дело", Београд 1903. године</ref> о чему сведочи и натпис на јужном улазу у манастир. Манастир Св. Димитрија налазио се 12 километара далеко од Скопља, у селу Сухој реци или Сушици. Ктитор цркве је био српски [[Вукашин Мрњавчевић|краљ Вукашин]], а изградња је завршена за време његовог сина Марка, између [[1366]]—[[1372]]. године. На црквеном полијелеју је урезан натпис из 1367—1371. године у којем се помиње краљ Вукашин.<ref>Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", Београд 1902. године</ref> У црквеном трему су до краја 19. века били живописани зидови, и ту су се налазиле представе ктитора. Њих су видели ранији посетиоци, од којих је Срећковић и записао натписе поред ликова ктитора. Изнад главе оца писало је: "В Христа Бога благоверни краљ Влкашин", а изнад синове главе - "В Христа благоверни син превисокога краља Влкашина ктитор Марко".<ref>"Гласник српског ученог друштва", Београд 1873. године</ref> Бугарски "пропагандисти" су га међутим касније уништили, премазали масном бојом, да би прикрили српске трагове.<ref>Дело", Београд 1903. година</ref> Било је то 1894. године по наредби бугарског митрополита Максима из Скопља.<ref>"Правда", Београд 1932. године</ref> По Панти Срећковићу: била је то породична црква Мрњавчевића, који су ту највероватније и били сахрањени - отац и син, Вукашин и Марко. У прилог томе сведочи и једна молба Срба Старе Србије из 1877. године, писана за Сан-Стефанску конференцију о границама.<ref name="#1"/> Поменути Срећковић је нашао и оштећене натписе на надгробним плочама, "јер су људи и време покварили те гробове", од којих се могао рашчитати само склоњени део. Препис натписа је публикован у "Гласнику": "В Христа Бога благоверни краљ Марко и ктитор светога храма...вечна му памјат." Сачуван део камене плоче који сведочи да је била на Марковом гробу, био је узидан у зид манастирске нове кухиње, да би био спашен од уништења. Руски конзул у Скопљу, Јастребов је касније у свом извештају Српском ученом друштву, потврдио да су сви Пантини преписи били веродостојни.

Богатство тема и садржаја допуњују представе мртвог [[Исус|Христа]] кога оплакује [[Богородица]], '''Христа-Логоса''' који сећа на [[Соломон]]ов текст о ''Премудрости'' и две ктиторске композиције: на северном зиду припрате краљ Вукашин, уз жену Јелену и сина Марка, предаје модел [[Црква Светог Димитрија у Скопљу|Храма Св. Димитрију]], док су поред јужног улаза споља насликани Вукашин и Марко који држећи велики '''оковани рог''' [[Стари завет|старозаветних]] царева подсећа да је он „Други Давид“.

Дело је то двеју група мајстора. Једнима је блиска наглашена драматика гестова и покрета, мистична светлост, заобљени облици, акцентован израз. Други, опет, широким намазима четке, уз акценте светлости дате [[бело]]м бојом, повећањем димензија ликова инсистирају на скоро декоративној експресивности.

Први су пристигли из [[Охрид]]а. Њима су позната уметничка збивања у [[Истанбул|ЦариградуЦариград]]у и [[Солун]]у, други су наставак и врхунац оних тенденција које су омиљене по манастирским црквама [[Србија|Србије]] XIV века.