Случај Чарлса Декстера Ворда — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м interpunkcija
мНема описа измене
Ред 1:
[[Слика:HalseyHouse-Providence, RI-Aug14 2000.JPG|мини|250п|десно|Кућа у улици Проспект бр. 140 у Провиденсу која ће послужити као инспирација Лавкрафту за кућу Вордових у роману „Случај Чарлса Декстера Ворда“.]]
'''Случај Чарлса Декстера Ворда''' је роман америчког писца [[Хауард Лавкрафт|Хауарда Филипса Лавкрафта]], један од најбољих класичних романа страве и ужаса насталих у [[20. век]]у. Кратак роман, који је објављен тек након пишчеве смрти, бави се исконским пореклом страве која је непојмљива обичном човеку.
 
== Инспирација ==
У августу [[1925]]. Лавкрафтова тетка Лилијан послала му је анегдоту о кући у Проспект улици бр. 140 у [[Провиденс]]у. Лавкрафт јој је одговорио: „Значи Халсејева кућа је уклета! Ух! Тамо је дивљи Том Халси у подруму узгајао барске корњаче - можда су то њихови духови. Ипак, то је дивна стара вила и служи на углед тако дивном старом граду!“ Лавкрафт ће касније променити адресу куће у улицу Проспект бр. 100 и она ће послужити као инспирација за кућу Вордових у роману „Случај Чарсла Декстера Ворда“.
 
Наредног месеца, у сепетембру 1925 Лавкрафт је прочитао чланак Провиденс у [[Колонијал Тајмс]]у од Гертруде Селвин Кимбал. Бавећи се историјом Провиденса током 1912 чланак ће послужити као основа за роману, а нарочито у њему садржане анегдоте о Џону Мерику и др Чеклију.
Ред 31:
Гласинама о чудним активностима Џозефа Карвена допринео је и учени господин Џон Мерит, који се тек био доселио у Провиденс из Њупорта. Чувши да Џозеф Карвен има најбољу библиотеку у граду, одлучио је да га посети. Био је примљен са невероватном љубазношћу и задржао се више часова у разговору са домаћином. У каснијем разговору са својим пријатељима, учени господин признаће да је његова посета Џозефу Карвену пробудила у њему осећање страха које ће га пратити читавог живота. Страх није имао порекло у сазнању да Карвен има праву ризницу књига из области алхемије и астрологије, међу којима је била и књига са налепницом Canoon-e-Islam, у којој је препознао забрањено дело Necronomicon, лудог арапског писца Абдуле Алхазреда, о којем је чуо невероватне чудовишности. Господина Мерита престравиће један наизглед безначајна појединост. На похабаном примерку ретке Борелусове књиге, који је стајао отворен на великом столу од махагонија, незграпним и нечитким карвеновим рукописом, на маргини је било исписано следеће:
 
''„Суштаственије животињске Соли могуће јесте тако припремити и очувати да сваки умствени и вештини вичан человјек може у собственој соби за рад имати васцели Новјег ковчег и призивати по вољи чистоје Обличје Животиње из Праха Њезина. Методом совсем сличнијем и Филозоф могао би, не служечислужећи се враџбинама злочиначкијем. Обличје свакого својего Претка из Суштаственијех Соли Људскога Праха призвати у које тело Јего претворено би.“''
 
Најстрашније приче о Џозефу Карвену потицале су са докова Провиденса. Карвен је био омражен од стране својих капетана и морнара коју су у непознатом страху беспоговорно обављали његове прљаве послове. Велики број морнара који су радили за Карвена никада се није вратио кући. Због оваквих прича све је мање људи било спремно да ради за њега. У покушају да поврати поштовање вароши и да скрене пажњу са својих сумњивих активности, Џозеф Карвен оженио се Илајзом Тилингхарст, младом ћерком капетана Тилингхарста који је радио за њега. Због овог венчања раскинута је веридба између Илзе Тилингхарст и другог помоћника капетана, Езре Ведена. Ни не слутећи, Карвен је овим чином стекао смртног непријатеља који ће потом бити један од главних узрока његове пропасти.