Милански едикт — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Исправљене словне грешке
мНема описа измене
Ред 1:
{{reflist}}
[[Датотека:Constantine Musei Capitolini.jpg|мини|Цар Константин]]
'''Милански едикт''' је [[закон]]ски акт који су донели цареви [[Константин Велики]] и [[Лициније]], а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона [[хришћани|хришћана]] које је трајало три стотине година. Проглашен је у [[Медиоланум|Медиолану]] (данашњи [[Милано]]) [[313]]. године. Њиме [[хришћанство]] није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.<ref name="autogenerated5">T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), σ.129-175.</ref><ref name="autogenerated2">S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284- 324, Oxford 2000, αρ.66, σ.158-160.</ref><ref name="autogenerated4"> A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, στο E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee (εκδ.), Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.</ref><ref name="autogenerated1"> Βλ. και . J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.</ref>
Линија 7 ⟶ 6:
{{цитат|Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле донели спасоносну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставом, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.<ref>Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. ''Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и Милански едикт'', ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013</ref>}}
 
Миланским едиктом из 313. године, [[Константин Велики|Константин]] је зауставио [[Прогон хришћана|прогоне хришћана]] и са отвореним симпатијама фаворизовао хришћанство, и њену Цркву као доминантнију верску силу, у оквиру [[Римско царство|Римског царства]], осмислио је и повезао са Империјом. „Наравно, требало је да прође неколико деценија и тек око [[380|380.]] године, под царем [[Теодосије I|Теодосијем Великим]], хришћанство је постало и државна религија Римског царства.“ Тиме се политичка и друштвена позиција Цркве с краја [[4. векавек]]<nowiki/>а радикално променила. Црква је постала службени орган Империје уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.<ref>M. Anastos, ''The Edict of Milan'', Revue des Études Byzantines 25(1967), σ.13-41.</ref><ref name="autogenerated5" /><ref name="autogenerated2" /><ref name="autogenerated4" /><ref name="autogenerated1" />
{{цитат2|''Константин је заслужан и што је хришћанство установио, не као свеукупно победничку силу, већ као једну, мада значајну, међу многим другим опцијама. Ово прилагођавање био је оштроуман чин, јер су њиме не само признате неизбежне и у основи непомирљиве разлике између кључних чланова популације у Царству, већ су и предузети први кораци да се оне измешају кроз стварање услова за мирољубиву коегзистенцију.''<ref>Николаос Гиолес, Градитељство Константина Беликог на истоку, Ниш, Симпозијум: „1700 година од проглашења Константина за императора, 306-2006“ [http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf Зборник радова, 5 свеска (2007)] {{Wayback|url=http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf |date=20111030122006 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>}}
 
Две године пре Миланског едикта у тадашњој [[Софија|Сердици]] [[Галерије|цар Галерије]] је издао [[Галеријев едикт о толеранцији|Едикт о толеранцији]] према хришћанима и [[Хришћанство|хришћанству]] кад је званично и престао прогон хришћана. [[325|325.]] године, 12 година после Миланског едикта договорена су правила и усклађене норме на којима и данас почивају хришћанска вера и хришћанске цркве. Тада је одржан и [[Први васељенски сабор|први васељенски сабор]] којем је председавао [[Константин Велики|цар Константин]].<ref>[https://www.vreme.com/mozaik/restitucija-imanja-i-simvol-vere/ Време]</ref>
 
Римљани су себе сматрали високо религиозним, а свој успех као светске силе приписивали су њиховој колективној побожности и одржавању добрих односа са боговима. Били су познати по великом броју [[Римска божанства|божанстава]] која су поштовали. Присуство Грка на италијанском полуострву увело је још неке праксе као што је култ [[Аполон|Аполона]]. Римљани су тражили заједнички језик између својих главних богова и богова Грка, прилагођавајући [[Грчка митологија|грчке митове]] и [[Иконографија|иконографију]] за латинску књижевност и римску уметност.
 
У [[Јудеохришћанство|јудеохришћанству]] је постајао један Бог и сви други богови су били лажни, што није могло да се уклопи у римски систем. Они нису могли да се заклињу на лојалност царском божанству, а и одбијање хришћана да плаћају јеврејски порез је доживљавано као претња не само државном култу, већ и самој држави што је довело до различитих облика прогона. Цар [[Трајан Деције|Деције]] издао је едикте који су наметнули строга ограничења хришћанима, а ту политику је наставио и његов наследник [[Валеријан]].
Линија 31 ⟶ 30:
 
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist|2}}