Википедија:Стилски приручник/Основе правописа српског језика/Ћирилица и латиница — разлика између измена

{{цитат3|Основ савремене европске писмености чине три писма — ''грчко'', ''латинско'' или ''латиничко'' (латиница) и ''ћирилско'' или ''ћириличко'' (ћирилица). Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неоспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности.<ref>Чл. 10 Устава Србије гласи: ''У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.''</ref> Новији културноисторијски и политички развој, везан пре свега за скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво (седамесетакседамдесетак година и државно), из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог периода), потом савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура) — учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба. Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе — ''ћирилица па латиница'', верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.|Издвојено из [[Правопис српскога језика|Правописа српскога језика]], Матица српска, Нови Сад, 2016. (Писмо, стр. 15)}}