Селим I — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 58:
Када је Селим I наследио Бајазита II, 24. априла 1512. године, Османско царство било је изложено најозбиљнијој кризи од битке код Анкаре, сто десет година раније. Опасност је била двострука. С једне стране, слом побуне шаха Кулија није уклонио опасност од новог устанка, који би из даљине водио шах Исмаил. С друге стране, један део Анадолије се још увек није приклонио власти новог султана, чија браћа и рођаци, знајући да су изложени опасности од права на братоубиство, никако нису хтели да се одрекну свог права на престо, тражећи подршку од хетеродоксних туркменских племена, па чак и од самог шаха. Уложивши изузетно много енергије и уз изражен смисао за вођење политике, Селим је поново успоставио унутрашњи ред у Анадолији, а затим је водећи удаљене операције од тог простора, за пет година, од Османског царства начинио највећу силу исламског света, што је оно и остало, готово до самог свог нестанка у XX веку.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=165}}</ref>
 
У време ступања на престо, Селим је имао око четрдесет година. Као намесник у Трапезунту већ је имао завидну репутацију изузетног војног команданта који се лично стављао на чело својих трупа, праведног и ефикасног администратора, сунита коме се ништа не може замерити али који није верски затуцан, помало склон луксузу и уживањима. Испод спољашњости окрутног војника, владар је био и човек широке културе, велики поклоник књига које је читао, са наочарима на очима, а добро је писао стихове на персијском. Селим, усамљен и тајновит човек, није се оптерећивао тиме да ли ће савременици схватити његове одлуке или неће, а поверење је указивао само уском кругу проверених пратилаца. То је довело до противречности у неколико ондашњих османских хроника, које су се дивиле делу, али су узмицале пред човеком који је за живота стекао надимак Јавуз- Грозни, толико су биле страшне акције које је предузимао. Јер, заиста је султан до те мере западао у јарост, да је понекад песницама тукао своје везире. Извесно је да су главе високих државних званичника летеле чешће него уобичајено. Али, султан је био уверен у исправност казни, чије жртве готово никад нису биле невине. Коначно, султан је ступио на престо захваљујући одређеним клановима и уз противљење других. Неки су веровали да им много дугује, други су у потаји радили против њега. Ударци су почели да пљуште с обе стране, када су обе схватиле да је царска власт у чврстим рукама.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=165-167}}</ref>.
 
Када је ступио на престо, Селим је био у отвореном рату са својом старијом полубраћом, [[Princ Ahmed|Ахмедом]] и [[Принц Коркут|Коркутом]]. Причало се да је отровао свог полубрата, [[Принц Шехеншах (син Бајазита II)|Шехеншаха]]. Уз то, на подмукао начин је постављао завере и убијао синове своје браће, јер се плашио да ће сковати заверу и свргнути га са престола. До јануара 1518, успио је да погуби све мушке потомке синова [[Бајазит II|султана Бајазита]], осим принца Мурата, који је тражио азил у Персији код Шаха Исмаила, чијом се ћерком и оженио. Међутим, принц Мурат умире у октобру 1519. године под мистериозним околностима, иза којих се верује да је стојао сам султан. <br> Због смакнућа свих принчева, султан Селим није био у добрим односима са женским члановима династије. Од свих сестара, једино су му [[Ајнишах султанија (ћерка Бајазита II)|султанија Ајнишах]] и [[Султанија Илалди (ћерка Бајазита II)|султанија Илалди]] честитале успињање на престо. Поред тога, он је током своје владавине неким својим сестрама ([[Султанија Гевхермулук (ћерка Бајазита II)|Гевхермулук-султанија]]; [[Султанија Фатма (ћерка Бајазита II)|Фатма-султанија]]), нећакама ([[Селчук султанија (ћерка Бајазита II)|Аслихан-султанија]]; [[Султанија Ајше (ћерка Бајазита II)|Гевхершах-султанија]]) , па чак и ћеркама ([[Султанија Хатиџе (ћерка Селима I)|Хатиџе-султанија]]; [[Султанија Хафизе (ћерка Селима I)|Хафизе-султанија]]) погубио супруге, с некима је имао и личан конфликт ([[Ајнишах султанија (ћерка Бајазита II)|Ханзаде-султанија]]; [[Принц Махмут (син Бајазита II)|Ханчерли-султанија]]), а многе је и преудао. До данас је остала позната клетва из тог времена ,,Да Бог да био зет султана Селима!''
 
== Поход против иранских Сафавида ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Селим_I