Друго намесништво (1868—1872) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
м Враћене измене корисника 93.86.179.40 (разговор) на последњу измену корисника AcaBot
ознака: враћање
Ред 1:
'''Друго намесништво''' владало је [[Кнежевина Србија|Кнежевином Србијом]] у име малолетног [[Милан Обреновић|Милана Обреновића]] између 1868. и 1872. године. Чинили су га [[Milivoje Petrović Blaznavac|Миливоје Петровић Блазнавац]], [[Јован Ристић]] и [[Јован Гавриловић]].
[[Датотека:Namesnici knjaza Milana Obrenovića.jpg|десно|мини|230п|[[Јован Ристић]], [[Milivoje Petrović Blaznavac|Миливоје Блазнавац]], [[Јован Гавриловић]], намесници до пунолетства књаза [[Милан Обреновић|Милана Обреновића]].]]
 
== Долазак на власт ==
Након смрти [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]] постојале су у Србији три политичке струје: конзервативна (који су се залагали за наставак ограничавања народних слобода и јачу владареву власт), буржоаско-либерална (која је била за давање политичких права и слобода грађанима, за ограничење моћи извршне власти, за одређену децентрализацију) и социјалисти [[Светозар Марковић|Светозара Марковића]] (захтевали корените промене и друштвени преображај).
Линија 10 ⟶ 9:
Припреме за доношење устава вршио је још кнез Михаило који је дао председнику Апелационог суда [[Радивоје Милојковић|Радивоју Милојковићу]] да сачини нацрт устава. Уставна реформа морала се одложити због атентата на кнеза. Нацрт Милојковића битан је због тога што се њиме по први пут предвидело дводомно Народно представништво са законодавном влашћу. Пре отварања уставног питања, Намесништво се споразумело са либералима у две тачке: 1) установити државну управу са представничким системом; 2) оспособити војне снаге Србије ради народног ослобођења и уједињења. Милутин Гарашанин је говорио да је циљ намесника, због кога је донет устав, био да се спречи долазак нових људи у Намесништво (према дотадашњем закону мандат Намесништва трајао је 3 године, а намесници су га хтели продужити). Намесништво је сазвало одбор од 76 лица, претежно интелектуалаца, трговаца и виших чиновника. То је тзв. Светоникољски одбор који је са радом отпочео децембра 1868. године. Одбор је између 18. и 31. децембра одржао 9 седница којима је председавао председник владе и министар правде Ђорђе Ценић, док је потпредседник био Радивоје Милојковић. На седницама одбора највише пажње посвећено је уређењу законодавног тела. О овом питању разматрало се на две седнице (2. и 3). Да би се обезбедило од било каквих изненађења на Великој народној скупштини, Намесништво је одржало конференцију са посланицима на којој је утврдило све елементе скупштинског система. Све је било унапред припремљено. Сваки срез или општина бирао је по једног посланика на 3000 пореских глава. Сваки пунолетни Србин (30 година) који плаћа порез од најмање 6 талира годишње, може бити изабран за посланика. Чиновници и војници не могу бити посланици. Ограничење по годинама није важило за кнеза. Скупштина је требало да се састане 22. јуна 1869. године. Председник Скупштине био је [[Живко Карабиберовић]].
 
Уставом је уведен у Србији представнички систем. Народна скупштина добила је удео у законодавној власти. Устав је садржао 133 члана у 10 поглавља. Народне посланике Скупштине постављао је кнез (1/4). Бирачко право ограничено је имовинским цензусом; имао га је сваки пунолетни грађанин који плаћа порез на рад или приход. Кнез је имао надмоћнији положај у законодавној власти. Он је и сазивао Народну скупштину и одређивао место њеног одржавања, отварао и закључивао њене седнице, одлагао је и распуштао. Законодавну иницијативу имао је кнез. Кнез је могао да издаје привремене законе у вандредним ситуацијама. БуџетсскоБуџетско право припадало је влади. Министре је бирао и постављао кнез. Слобода и права грађана нису довољно прецизиране. Слобода штампе је била више декларативна него стварна. Ипак, и поред свих ограничења, Устав из 1869. године је по први пут омогућио народу да учествује у државним пословима. Такође, он је први делимично ограничио моћ владара. Њиме је поправљен положај Србије према Порти, јер је онемогућио њено било какво мешање у унутрашње послове Кнежевине. Устав је нападан и слева и здесна; конзервативци су га сматрали превише либералним, а либерали недовољно либералним (замерали су му што Скупштини није дао право законодавне иницијативе и право доношења буџета).
 
 
== Закони ==