Војислав Маринковић (фотограф) — разлика између измена

'''Војислав Маринковић''' ([[Лесковац]], [[2. октобар]] [[1911.]] - [[Београд]], [[31. октобар]] [[2004.]]), ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања -{[[EFIAP (фотографско звање)|EFIAP]]}- (Екселенција -{FIAP}-).

Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције [[Српско планинарско друштво|Српског планинарског друштва]] (СПД), а од 1938. и као члан [[Фото клуб „Загреб“|Фото клуба „Загреб“]]. Један од оснивача [[Клуба фото- аматера Београда"Београд"]] (КФАБ), 1939. Био уредник часописа [[Фотографија (часопис)|''Фотографија'']] и ''[[Београдски објектив]]''.

Афирмацију у фотографији запожео језапочео 1938. као члан [[Фото клуб „Загреб“|Фото клуба „Загреб“]], учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. [[Загребачка школа фотографије|"загребачке школе" фотографије]], Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту.

Фотографије је груписао у циклусе: ''Мој мали Београд'' (1952-1960); ''По Европи'' (1952-1990); ''Париске успомене'' (1952-1990); ''Српско село'' (1956-1970); ''Тражења'' (1956-1970); и ''Африка'' (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Сајамска купола (1956). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике већ и настављаче.

* Горан Малић, „Фотографија“, у: ''40 година УЛУПУДС-а 1953-1993'', Београд: УЛУПУДС, 1994, стр. 101-107.