|
== Предсједници ==
На челу првих кабинета је био од [[1879]]. до [[1905]]. године у континуитету војвода [[Божо Петровић]]. Након првог [[Устав Црне Горе (1905)|Устава Кнежевине Црне Горе из 1905. године]] предсједник Министарског савјета је био [[Лазар Мијушковић]]. Затим су предсједници били [[Марко Радуловић]] (1906-19071906—1907), [[Андрија Радовић]] (1907), др [[Лазар Томановић]] у пет мандата (1907-19091907—1909. и 1909-19111909—1911), генерал [[Митар Мартиновић]] (1912-19131912—1913), генерал [[Јанко Вукотић]] у два мандата (1913-19141913—1914. и 1915). На челу посљедњег Министарског савјета у земљи налазио се опет [[Лазар Мијушковић]] (1915-19161915—1916).
Почетком [[1916]]. године, краљ [[Никола I Петровић]] је након црногорског војног слома у [[Први светски рат|Првом свјетском рату]] са двором напустио земљу, отишао у егзил у [[Француска|Француску]]. Са њим је пошао дио Министарског савјета Мијушковића, а у Црној Гори су остала тројица министара.
Први Министарски савјет у егзилу је формирао [[Андрија Радовић]] (1916-19171916—1917). Након његове оставке и стављања на расположење интересима Србије, краљ је нови мандат повјерио [[Мило Матановић|Милу Матановићу]] (1917) а затим Евгенију Поповићу, бившем црногорском конзулу у [[Рим]]у.
У децембру [[1918]]. године, Поповић је поднио оставку, а почетком [[1919]]. године, за новог предсједника Министарског савјета је именован [[Јован Пламенац]], главни организатор Божићне побуне, ранији предсједник црногорске Народне скупштине. Сједиште Министарског савјета је у међувремену из [[Француска|Француске]] премештено у [[Рим]].
Предсједник Министарског савјета Пламенац је у наредне двије године повео снажну дипломатску акцију (током Версајске конференције) у покушају да поништи нестанак црногорске независности. Широм [[Европа|Европе]], затим у [[САД]]-у и [[Аргентина|Аргентини]], основани су комитети од страних угледних људи који су водили врло живу пропаганду за црногорску независност.
Паралелно са тим настојањима, Пламенац је организовао логистику за црногорску Краљевску војску у касарнама на италијанској територији (Каве, Гаета, Формиа) одакле су јединице у тајности упућиване ради оружаних борби против војске Краљевине Србије у Црној Гори.
Када је марта [[1921]]. године умро краљ Никола, на владарском пријестолу га је наследила краљица [[Милена Петровић]], његова супруга. Пламенац је поднио оставку [[20. јун]]а [[1921]]. године, а краљица Милена је указом [[28. јун]]а исте године за предсједника Министарског савјета поставила генерала [[Милутин Вучинић|Милутина Вучинића]].
Током мандата генерала Вучинића, крајем [[1921]]. године, повучена су и последња дипломатска посланства са црногорског Двора и пристигле су ноте из оних преосталих земаља које до тада нису још увијек признавале [[Краљевина СХС|Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца]] па су то у међувремену учиниле. Тако је Министарски савјет Краљевине Црне Горе изгубио сваки међународно-правни легитимитет.
Генерал Вучинић је умро у августу [[1922]]. године, а Пламенац се 16. септембра исте године прогласио за предсједника Министарског савјета одбијајући да призна краљицу Милену за легитимног намјесника - владара. Но, краљица Милена је 23. септембра [[1922]]. за предсједника Министарског савјета поставила генерала [[Анто Гвозденовић|Анта Гвозденовића]].
Тако су у егзилу настале двије црногорске владе, но њих нико у свијету није признавао.
| 