'''Аутономија''' (грч. ''αὐτονομία'' — самозакоње; ''ауто'' — сам и ''номос'' — закон) може бити политичка, етничка, културна, економска, функционална и/или верска.
У [[филозофија|филозофији]] и етици, аутономија је [[способност]] ума да буде законодаван у питањима практичне филозофије, односно да се лична воља подвргава универзалном моралном начелу, чиме се елиминишу неравноправности и субјективизам у моралном суђењу<ref>Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „[[Речник социјалног рада]]“, уз одобрење аутора.</ref>.
У [[психологија|психологији]] [[личност]]и, односи се на самосталност и независност индивидуе у свом [[понашање|понашању]] и мишљењу у односу на ауторитете и своју ширу социјалну и културну средину.
У физиологији, аутономни нервни [[систем]] је независтан у односу на централни.
У политици, самосталност управљања у оквиру једне државе.
