Википедија

Хеленска цивилизација — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м почетак сређивања
Нема описа измене
Ред 1:
{{сређивање}}
=ХЕЛЕНСКА/СТАРОГРЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА=
===Кратак историјат===
 
 
 
 
Најраније урбано друштво у [[Грчк]]ој је била [[МИНОЈСКА цивилизација]] која је до врхунца стигла на [[Крит]]у око 2000. пре н.е., а јавила се после таласа индоевропских цивилизација. Око 1200. пре н.е. други талас цивилизација уништио је културу [[БРОНЗАНОГ ДОБА]], па је уследило мрачно доба, познато кроз [[ХОМЕРОВЕ епове]]. На крају овог времена почела је да се формира класична Грчка (око [[750]]. пре н.е.) као скуп независних градова-држава, уклјучујући Спарту на Пелопенезу и Атину у Атици. Ова цивилизација је доживела процват након што је на почетку 5 века пре н.е. одбацила персијске најезде, а почела да опада после после грађанских борби у Пелопонеском рату на крају века. Године 338. пре н.е. градове-државе заузео је Филип други Македопнски, а грчку културу проширио нјегов син Александар Велики на цело своје царство. Римнјани су, и сами под снажним грчким утицајем, покорили грчке државе у 2 веку пре н.е. После пада Рима, Грчка је остала део Византијског царства до половине 15 века, када је постала део све јачег Османског царства. Независност је стекла тек 1832 године. У другом светском рату окупирала је нацистичка Немачка.. Уследио је грађански рат који је трајао до 1949.г., када су поражене комунистичке снаге. Године 1952 Грчка је приступила [[НАТО]]-у.▼
 
==ГРЧКА МИТОЛОГИЈА==
▲Најраније урбано друштво у [[ГрчкГрчка!грчк]]ој је била [[МИНОЈСКА цивилизација]] која је до врхунца стигла на [[Крит]]у око 2000. пре н.е., а јавила се после таласа индоевропских цивилизација. Око 1200. пре н.е. други талас цивилизација уништио је културу [[БРОНЗАНОГ ДОБА]], па је уследило мрачно доба, познато кроз [[ХОМЕРОВЕ епове]]. На крају овог времена почела је да се формира класична Грчка (око [[750]]. пре н.е.) као скуп независних градова-држава, уклјучујући Спарту на Пелопенезу и Атину у Атици. Ова цивилизација је доживела процват након што је на почетку 5 века пре н.е. одбацила персијске најезде, а почела да опада после после грађанских борби у Пелопонеском рату на крају века. Године 338. пре н.е. градове-државе заузео је Филип други Македопнски, а грчку културу проширио нјегов син Александар Велики на цело своје царство. Римнјани су, и сами под снажним грчким утицајем, покорили грчке државе у 2 веку пре н.е. После пада Рима, Грчка је остала део Византијског царства до половине 15 века, када је постала део све јачег Османског царства. Независност је стекла тек 1832 године. У другом светском рату окупирала је нацистичка Немачка.. Уследио је грађански рат који је трајао до 1949.г., када су поражене комунистичке снаге. Године 1952 Грчка је приступила [[НАТО]]-у. >
[[Грчка митологија]] представлја усмена и писмена преданја старих Грка о нјиховим боговима и херојима и природи и историји. За грчке митове и легенде данас се зна првенствено зна из грчке кнјижевности, уклјучујући и таква класична дела као што су ХОМЕРОВА Илијада и Одисеја, [[ХЕСИОДОВИ]] Послови и дани и тегонија, Овидијеве Метармофозе и драме Есхила, Софокла и Еурипида. Митови се баве стваранјем богова и света, борбом за превласт међу боговима и победу Зевса, лјубавне везе и свађе међу боговима и последице нјихових пустоловина и моћи које се осећају у свету смртника, уклјучујући нјихову повезаност са природним појавама као што су грмлјавина или годишнја доба и нјихову везу са култним местима и ритуалима. У највеће грчке митове и легенде спадају приче о Тројанском рату, лутанјима Одисеја, Јасоновој потрази за златним руном, Херакловим подвизима, Тезејевим авантурама и трагедији Едиповој. Митови о Антигони, Пелеју и Тетиди, Тројанском рату, Илијадии, лутанјима Одисеја; Пенелопи заслужују нешто више пажнје
===Антигона===
Мит који је Софокле ([[496]]-[[406]] пре н.е) драматизовао у [[Антигон]]и припада кругу тебанских легенди. Издавањем заповести да Полиник, Антигонин брат, остане несахрањен, Креонт, нови владар Тебе, следи атински закон који не дозвољава покоп непријатеља државе. Породица преминулог има, медјутим, обавезу према њему: мртви морају да буду сахрањени, макар симболицно, како то Антигона и чини, покривањем тела танким слојем земље. Изврсшавајући обавезу према боговима којима припада душа погинулог, она крши Креонтову заповест. Ту почиње “Антигона”.
Илијада
„Илијада” је епски спев. Настао је, претпоставља се, у осмом веку старе ере, негде у Грчким насеобинама расутим по обалама Мале Азије; тамо је био град [[Илиј]] (Троја). Тамо је, како су стари Грци веровали, живео и песник Илијаде, [[Хомер]]. Илијада се, као и бројне друге, јуначке епске песме сличне нашим народним, бави догађајима из тројанског рата, који је по старогрцким предањима трајао десет година. Сем “Илијаде”, од свих тих песама и епова сачувана је још само “Одисеја”, а која се надовезује на тај рат и бави се повешћу о војсковођи Одисеју коме је, после заузећа града, требало јос десет година да се врати на своју родну Итаку, својој верној жени Пенелопи. “Илијада” поциње сукобом главног хеленског јунака Ахилеја и главног хеленског војсковође, Агамемнона, Ахилејевом срдзбом и повлачењем из борбе, због чега гину многи Грци, укљуцујуци и његовог пријатеља Патрокла. Ахилејев гнев усмерава се на Патрокловог убицу Хектора иза чега Ахилеј поново одлази у бој и убија тог тројанског јунака. На крају, тројански краљ Пријам долази да откупи тело свог сина Хектора. Ахилеј, који је пре тога, дан за даном, вукао око зидина Троје Хекторов леш везан за бојна кола, на крају попуста, а спев се заврсава свецаним сахрањивањем Хектора у Троји. Епски спев настао је, претпостављамо у осмом веку старе ере негде у грцким насеобинама расутим по обалама Мале Азије у граду Илиј (Троја). Тамо је, како су стари Грци веровали, зивео и песник Илијаде, Хомер.
Измедју “[[Илијаде]]” и “[[Одисеје]]”, епова који су у античко доба махом приписивани једном песнику, Хомеру, постоје знатне разлике и поред свих сличности у стилизацији. Тематски “Одисеја” се надовезује на “Илијаду”, тачније на догадјаје из тројанског круга прича. Пошто је Троја била разорена, ахајски јунаци су кренули кућама, али се са многима од тих повратника још дуго поигравала ћуд богова и стихија, па су бацани бурама доспевали до далеких обала и чудних народа.
По Хомеру Одисеј (грчки: Odysseus, латински: Ulixes), херој Хомеровог епа је био краљ Итаке, син Лаерта и Антиклеје (кћерке Аутолика из Парнаса), Пенелопин муж и Телемахов отац. По другим предањима Одисеј је Сизифов син и отац синова Кирке, Калипсо и других нимфи. У „Одисеји“, Одисеј је био изузетно мудар, оштроуман, речит, сналажљив, храбар и истрајан. У Илијади Одисеј је човек који се најбоље сналази у кризама и односима међу Грцима и он је одиграо главну улогу у помирењу Агамемнона и Ахила.
Одисејева лутања и повратак своме дому и краљевству су централна тема Одисеје, епа у 24 поглавља, а такође је познат по предлогу да се Троја заузме лукавством помоћу дрвеног коња. Поглавља VI-XIII описују његова лутања од Троје до Итаке: прво је дошао у земљу Лотофага где је с великом муком ослободио своје другове који су пали у летаргију јер су јели лотос; ослепео је киклопа Полифема и побегао из његове пећине обешен о трбух овна; изгубио је 11 од 12 својих бродова у борби с људoждерима Лестригонцима. Потом је стигао на острво чаробнице Кирке, где је спасао своје другове које је Кирка претворила у свиње. Затим је посетио земљу духова где је разговарао с Агамемноновим духом и сазнао од тебанског пророка Тиресије како да ублажи Посејдонов бес. Сусрео се са сиренама, Сцилом и Харибдом. Коначно је једини преживео олују и стигао на идилично острво нимфе Калипсо.
После скоро девет година лутања Одисеј се враћа на Итаку где његова жена Пенелопа и син Телемах покушавају да се одупру многобројним просцима који су заузели краљевство у његовом одсуству. У почетку га је познао само верни пас и дојиља. Одисеј доказује свој идентитет – уз помоћ богиње Атине – тако што успeва да затегне и одапне стрелу из свог старог лука. На крају, уз помоћ Телемаха, убија Пенелопине просце. Пенелопа му и даље не верује али после више искушавања коначно га прихвата као свог давно изгубљеног мужа и краља Итаке.
===Пенелопа/Одисеј и Сирене===
[[Пенелопа]] – (грчки: Πηνελοπεια), жена Одисеја, краља Итаке. Била је кћерка Икарија, брата краља Тиндареја из Спарте. Мајка јој је била Перибоеја. Пенелопа је била близак род Јелени и Клитемнестри, које су биле кћерке Тиндарејеве. Тиндареј није заборавио мудар Одисејев савет, када се његова кћерка Јелена удавала и зато је помогао Одисеју да добије руку своје нећаке Пенелопе. Наговорио је брата да организује трку између просаца. Одисеј је био познат по хитрости и победио је у трци. Оженио је Пенелопу и неко време су остали у Спарти, пре него што је Одисеј одлучио да се врати у своје краљевство, на Итаку.
Икарије се противио одласку своје кћери јер ју је много волео. Пенелопа је била пред тешком одлуком: да остане с оцем или да оде с мужем. Прекривши лице велом, одлучила је да оде с Одисејем.
Пенелопа је Одисеју родила сина Телемаха, који је још био дете када је Одисеј отишао у Тројански рат. Одисеј је невољно кренуо у рат, јер је знао за пророчанство да се неће вратити кући следећих двадесет година.
За разлику од својих рођака Јелене, Клитемнестре и Тимандре, Пенелопа је била верна своме мужу. Кажу да се Афродита наљутила на Тиндареја јер јој није принео жртве и да га је казнила тако што су све три његове кћери постале прељубнице. За време Одисејевог одсуства, многи просци су се скупили у Одисејев двор желећи Пенелопу за жену. Они их је све одбила, али их није могла отерати из двора. Када се Одисеј вратио побио је све њене просце
Tројански рат
Тројански рат водиле су , по легенди, војске Ахајаца против града Троје у Малој Азији, а узрок је била отмица (или бекство) Јелене Спартанске од стране тројанског принца Париса. Рат заузима централно место у Грчкој митологији и описан је у бројним епским поемама од којих су само две , Хомерове Илијада и Одисеја, преживеле нетакнуте. Илијада описује једну епизоду из поодмаклог рата, а Одисеја описује путовање кући једног од грчких вођа. Остали делови приче и различите верзије разрађивали су каснији грчки песници али и римски песник Вергилије у свом делу Енеида.
Стари Грци су веровали да су догађаји које је описао Хомер и основи били истинити. Веровали су да се рат одиграо у 13. или 12. веку пре нове ере, и да се Троја налазила у близини Дарнадела, што представља данашњу северозападну област Турске.Све до модерног доба сматрано је да су и рат и град само творевина мита. Али [[1870]]. године немачки археолог [[Хајнрих Шлиман]] извршио је ископавања места у овој области и веровао је да је управо то место град Троја, са чим су се касније сложили неки археолози.
===Пелеј и Тетида, јабука раздора и пресуда===
По грчкој митологији, [[Зевс]] је постао краљ богова пошто је са престола збацио свог оца Кроноса; исто тако Кронос је са престола збацио свог оца Урана. Зевс је дошао до пророчанства које је говорило да ће и њега самог са трона збацити рођени син. (Што се упркос богатој грчкој митологији никада није догодило). Друго пророчанство је говорило да ће син богиње мора Тетиде, са којом је Зевс био у љубавној вези, бити већи од свог оца. Из једног или другог разлога по Зевсовом наређењу Тетида је заручена за старијег краља људи Пелеја. Пелеју и Тетиди се родио син који је назван Ахил. Пророчанство је за њега говорило да ће умрети млад, под Тројом. У нади да ће га заштитити, мајка га је док је био беба купала у реци Стикс, и тако га начинила нерањивим изузев у једно место – пету, за коју га је држала док га је купала. Тако је он постао највећи од свих смртних ратника.
Сви богови су били позвани на венчање Пелеја и Тетиде, изузев Ерис, Неслоге. Увређена, она се на венчању појавила невидљива, и бацила је на сто златну јабуку на којој су биле урезане речи Kallisti (Најлепшој). На јабуку су право полагале Хера, Атина и Афродита. Љуто су се свађале око ње и нико од присутних богова није смео да изнесе сопствено мишљење како не би показао наклоност према једној а изазвао мржњу друге две богиње. Коначно Зевс је наредио да се ствар реши тако што ће да пресуди Парис, тројански принц, који је одрастао као пастир, због пророчанства да ће он бити узрок пада Троје. Богиње су покушале да подмите младића. Атина је Парису обећала мудрост, вештину у боју и способности највећег ратника; Хера му је обећала политичку моћ и контролу над читавом Азијом, а Афродита му је обећала да ће га волети најлепша жена на свету. Парис је јабуку дао Афродити и вратио се у Троју.
==ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ==
U част бога Зевса - врховног бога старих Грка одржавале су се [[Олимпијске игре]] (фестивал спорта), а на простору саме Олимпије по којој су игре и добиле назив. У време Олимпијских игара престајали су ратови, а атлете из Мале Азије, Сирије, Египта и Сицилије су долазили да прославе Олимпијаду и обожавају свог бога над боговима - Зевса. У древној грчкој овај панхеленски фестивал одржавао се сваке четврте године и састојао се од надметанја у спорту, музици и кнјижевности. Прве игре састојале су се од атлетских трка, бацанја диска и коплја, скока у далј, бокса, рванја, пентатлона и трка кочијама.
Линија 44 ⟶ 22:
 
==ГРЧКА МИТОЛОГИЈА==
Грчка митологија представлја усмена и писмена преданја старих Грка о нјиховим боговима и херојима и природи и историји. За грчке митове и легенде данас се зна првенствено зна из грчке кнјижевности, уклјучујући и таква класична дела као што су ХОМЕРОВА Илијада и Одисеја, ХЕСИОДОВИ Послови и дани и тегонија, [[Овидијеве Метармофозе]] и драме [[Есхил]]а, Софокла и Еурипида. Митови се баве стваранјем богова и света, борбом за превласт међу боговима и победу Зевса, лјубавне везе и свађе међу боговима и последице нјихових пустоловина и моћи које се осећају у свету смртника, уклјучујући нјихову повезаност са природним појавама као што су грмлјавина или годишнја доба и нјихову везу са култним местима и ритуалима. У највеће грчке митове и легенде спадају приче о Тројанском рату, лутанјима Одисеја, Јасоновој потрази за златним руном, Херакловим подвизима, Тезејевим авантурама и трагедији Едиповој. Митови о Антигони, Пелеју и Тетиди, Тројанском рату, Илијадии, лутанјима Одисеја; Пенелопи заслужују нешто више пажнје.
 
===Антигона===
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Хеленска_цивилизација”