Ботуње — разлика између измена

нема резимеа измене
'''Ботуње''' је село на десној обали [[Лепеница|Лепенице]] 10 -{km}- од [[Крагујевац|Крагујевца]] ка [[Баточина|Баточини]], припада граду Крагујевцу. Простире се на 1.314 -{ha}- и има 649 становника (1910. године је имало 1241 становника). Подељено је на пет крајева: Шарски Крај, Орнице, Церјак, Селиште и Поток.У сваком сеоском крају изузев Селишта налазе се груписане најјаче и највеће фамилије.То су у Церјаку: Дамљановићи, Живановићи,Скорупаћи,Пљачковићи,Лазићи и Цветковићи. У Потоку су Скорупаћи,Петрићевићи, и Симићи.У Шарском крају: Шарчевићи и Вељковићи и у Орницама Вукајловићи,Вељковићи,Јеремићи,Крунићи и Живковићи.
Мештани Ботуња не знају постанак имена свог села.Оно тако увек називало, па и онада када је било расељено у атару села које се зове Селиште.По својој прилици да су назив села под именом донели његови први оснивачи.О томе је некад давно говорио мештанин Ботуња стари Милан Шарчевић, дајући податке писцу књиге Т.Радивојевићу, Насеље и порекло становништва 1903 године.Он наводи податак да су Ботуње основали још око 1700 године две фамилије или рода и то: Шашковићи и Миловановићи.Од ових Миловановића је и [[Младен Миловановић]], познат у време Првог српског устанка као један од присталица [[Карађорђе Петровић|Карађорђа]].За Шашковиће се каже да су се доселили из Жупе испод Копаоника, где постоји село Ботуње[[Ботуња]] па да су отуда донели име села, и дали га новом насељу.
Међутим у Свето-стефанској повељи из 14 века у Зети се помиње село под називом Ботуње, што сведочи о великој старости наведеног имена села.Ботуње је уписано у:Уписник,Назначеније,Пописник,Вукову даницу и Пирхово путовање. Свуда је правилно записано.Уведено је и у Лапиеву карту 1822 год. Фридову 1829 год. Руску 1831 год. Бугарску 1845 год. и Миленковићеву 1850 године.
Све до краја 18 века Ботуње је било на месту данашњег Селишта.Ту се населили наведени родови у време Кочине Крајине. Тад је због чуме или куге, село премештено у данашњи Шарски крај, одакле је постепено заузело место на којим се данас налази. У то време због куге извршено је премештање и села Дреновца,Поскурица,Лужница и Чумића, по чему то село носи име, по чуми или болести куга која је тада харала овим крајевима.
Трагови старих насеља у Ботуњу су.Црквина, близу Селишта и Гробљишта уз само Селиште где су се сахрањивали први становници Ботуња.У Старине из средњег века села Ботуња убрајају се: Црквина на брду Каповцу, за коју се предпоставља да је остатак некадашње цркве Ботуњице, затим Сватовско гробље,за које се прича и верује да су се ту срели и побили двоји сватови, који су сви до једног овде изгинули и ту покопани. Назив Старо село је средњевековног порекла и недвосмислено говори о постојању села Ботуња у средњем веку , а и атар села Стари Виногради припада том времену.
На месту Стражи у Ботуњу, било је у турско време место где су Турци стражарили и надгледали пролазак путника и каравана, трговаца и свих оних који су се овим правцем према и од Крагујевца кретали.
Село Ботуње има два гробља и то једно у Крушарима у Церјаку а друго на Чукари.Некада је у сеоској порти било четири трпезе.Литија се носи на [[Ђурђевдан]] и задњих година се све више окупља младе људе који се окрећу традицији и обнављају наше старе и лепе православне обичаје који су били утихнули. Крстоноше полазе од дома културе код записа па иде у Јаковљевиће, затим код записа у Орницама код Вукајловића и силази се у поље према Милатовцу ,код записа који је скоро освештан ,а где је испод њега трагично настрадао 1985 године, тада са само 20 година,Небојша Бркић од удара грома и затим се поворка враћа према запису у Церјаку код Павловића куће, па према цркви свете Петке.Заветина су [[Младенци]].
Ботуње се помиње у писму Милутина Ђорђевића упућено кнезу [[Милош Обреновић|Милошу Обреновићу]] 26 марта 1825 године. из Брзана а у вези доласка ботуњских кметова,у вези жалбе истих поводом појаве лопова на царском путу који је како стоји у писму пролазило кроз Ботуње.
Исте године 16 маја Ботуње помиње и Георгије Парезан, у писму упућеном кнезу Милошу Обреновићу,исти га моли да једног члана рода Шарчевића,Јована Шарчевића ослободи пореза.
Ботуње је у предпрошлом веку припадало кнежини Лепеници, нахије Крагујевачке.
Анониман корисник