Богдан Гавриловић — разлика између измена
(нема разлике)
|
Верзија на датум 9. децембар 2009. у 15:55
Богдан Гавриловић (Нови Сад, 1. јануар 1864. - Београд, 5. август 1947), математичар. У родном граду завршава гимназију као најбољи ђак, а затим као питомац српског добротвора саве Текелије одлази на студије математике, физике и астрономије на Филозофском факултету Универзитета у Будимпешти, где стиче диплому филозофије 1887. године. Исте године постављен је за суплента, а 1892. за професора Велике школе у Београду, ок које касније (1905) настаје Београдски Универзитет. У Београду остаје до смрти 1947, активан као редован професор математике на Техничком факултету до 1941. године.
У својим тридесетим годинама, пред крај деветнестог века, објављује два обимна универзитетска уџбеника, који имају и монографски карактер: књигу из аналитичке геометрије равни и пројективне геометрије "Аналитична геометрија тачке, праве, круга и коничних пресека" (I-II;1896), у обиму од 930 страница, и књигу из линеарне алгебре "Теорија детерминаната" (1899). Обе књиге се могу сматрати капиталним математичким делима у Србији оног времена. Академик Радивој Кашанин овако оцењује те књиге: Обе, а нарочито последња, чиниле би част свакој нацији, и многи народи, у то доба већи и срећнији од нас, нису тада таква дела имали.
Почетком 20. века скоро целу деценију био је врло активан на научном плану, када је објавио двадесетак квалитетних радова углавном у часопису Глас СА и гласилу Рад Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба. Радови су из области алгебре (теорије бројева и линеарне алгебре), аналитичке геометрије, теорије детерминаната и теорије функција комплексне променљиве. Тада је изабран и за члана Српске краљевске академије (1901. за дописног, а већ 1905. за редовног) и 1906. за члана ЈАЗУ. Касније, поред наведених дисциплина, занимала су га и питања из основа математике.
Професор Гавриловић био је и одличан организатор научног рада на Београдском универзитету и у Академији. Битно је допринео прерастању Велике школе у Београдски универзитет, а касније као ректор (1910-13; 1921-24) подизању нивоа наставе и развоју универзитета. Такође је у три мандата (1931-1940?) био биран за председника Српске краљевске академије. Већ 1894. основао је Математичку библиотеку Математичког семинара Београдског универзитета, која је на жалост уништена крајем Другог светског рата. Заједно са Михаилом Петровићем и Милутином Миланковићем заслужан је за увођење модерне математике у Србији почетком XX. века.
Академик Гавриловић био је носилац многобројних високих научних и друштвених функција и добитник значајних признања. Поред већ поменутих, био је члан друштва Circolo matematico di Palermo, Dr. hon. causa Универзитета у Атини, председник Друштва Никола Тесла, а од 1939, када је основан Институт Никола Тесла, директор института. Такође је један од оснивача Математичког института у Београду (1946).
Академик Гавриловић је био еминентан просветни и културни радник који је размишљао и имао став о многим важним питањима из живота свога народа, политике, историје и филозофије. Као човек универзалног духа, своју науку није посматрао изоловано, већ у светлу других наука и културних тековина. О томе сведоче његови говори, многобројни чланци и беседе у разним важним приликама из београдског друштвеног и научног живота. Као припадник најужег београдског интелектуалног круга, допринео је стварању једне посебне атмосфере, захваљујући којој Београд постаје један од центара научног рада.