Епархија далматинска — разлика између измена

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на [[Балканско полуострво]], а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10 вијека. У 14 вијеку јављају се већ и три православна манастира: [[Манастир Крупа|Крупа]] [[1317]], [[Манастир Крка|Крка]] [[1350]] и [[Манастир Драговић|Драговић]] [[1395]], које су помагали и српски деспоти из [[Срем|Сријема]] [[1494]]. Главна сеоба [[Срби|Срба]] у сјеверну Далмацију била је у 16 вијеку. Њу су извели [[Турци]] послије [[1540]], кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи [[Хрвати]] пред Турцима уклонили на острва и у Италију.<br>

— За вријеме Турака Далмација је, с [[Лика|Ликом]] и [[Крбава|Крбавом]], сачињавала клиски и лички сауџакат босанског пашалука. Стога је и [[Српска православна црква|српска православна црква]] у сјеверној Далмацији, послије обновљења [[Пећка патријаршија|пећке патријаршије]], дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника-егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16 вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у [[манастир Рмањ]], на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под [[Угри]]ма, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над [[Бока|Боком которском]] и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је [[манастир Савина]].