Галски рат — разлика између измена

м
Правопис
м (Правопис)
Под појмом '''Галски рат''' подразумева се војни поход који је предузео римски војсковођа [[Гај Јулије Цезар]] (Gaius Iulius Caesar) против "слободне Галије" у периоду од 58. до 51/50. п. н. е.
 
Најважнији извор о рату представља спис који је Цезар написао под насловом ''Коментари о Галском рату'' (лат. Commentarii de bello Gallico) чију је 8. књигу написао један његов официр, [[Хирције|Аул Хирције]]. Ово дело, које је и у литерарном смислу веома успешно, омогућује тачно праћење похода. И поред тога треба имати у виду да су догађаји представљени из [[Цезар]]овог угла и да има веома мало других историјских дела (као нпр. [[Дион Касије|Диона Касија]]) која могу да послуже као извор.
У политички несложној "[[слободна Галија|слободној Галији]]" обитавао је велики број племена чија су нам имена позната само [[Цезар]]овим посредством. Та племена су била или чисто [[келти|келтска]], или су у њима на власти били келтски прваци. Краљевска власт код Келта је у време [[Цезар]]а већ нестала уступајући место аристократској владавини. Нека племена, као [[Едуи]], била су савезници [[Рим]]а. Цела [[Галија]] је била увучена у вртлог раних сеоба народа, од којих је једна [[Цезар]]у дала изговор за напад.
 
[[Хелвети]], који су насељавали данашњу [[Швајцарска|Швајцарску]] дошли су под удар [[Ариовист]]а, за кога се верује да је био поглавица [[Свеви|Свева]], тако да су морали да се повуку у правцу [[Галија|Галије]]. Због тога су се 58. године п. н. е. обратили [[Цезар]]у, као тамошњем римском управитељу, јер су желели да пређу преко римске провинције која је носила назив [[Нарбонска Галија]] (лат. Gallia Narbonensis, данашња [[Прованса]]). Међутим, [[Цезар]] је ово одбио и дао да се изгради зид који би [[Хелвети|Хелвете]] спречио у њиховом науму. [[Хелвети]] су једноставно заобишли овај зид, па и римску провинцију Нарбонску Галију, али је [[Цезар]] ипак окупио армију узевши и две новоформиране [[легија|легије]] из [[Италија|Италије]] и стигао [[Хелвети|Хелвете]] код места [[Бибракта]], где их је тешко поразио и натерао на повратак.
 
Овакав [[Цезар]]ов поступак није био потпуно легитиман, јер је римски закон прописивао да војска једино може да води оправдане ратове, док је истовремено [[Сенат]] гарантовао помоћ [[Едуи]]ма који у том тренутку, реално, нису били угрожени. Међутим, [[Цезар]] је по сваку цену желео да своју управу над овим провинцијама максимално искористи како би повећао свој углед у [[Рим]]у, па је тако као објаву рата узео [[Ариовист]]ово насељавање у данашњем [[Алзас]]у, територији која се граничила са [[Галија|Галијом]], а коју је овај свевски поглавица на поклон добио од једног племена, [[Секвани|Секвана]], са којима је заједно ратовао против [[Хелвети|Хелвета]]. У својим списима [[Цезар]] је тврдио да је [[Ариовист]] планирао да покори целу [[Галија|Галију]], па је у лето 58. п. н. е. кренуо у рат. [[Ариовист]] је катастрофално потучен и само чудом је успео да се спасе.
 
== Први део рата ==
Иако се већ у походу против [[Свеви|Свева]] показало да римска армија не жели да ратује само да би задовољила амбиције својих војсковођа (каснији римски историчар [[Дион Касије]] извештава о скоро отвореним побунама у Цезарој војсци), [[Цезар]] се почетком следеће године, 57.п.н.е, одлучује за још један рискантан поход. Изговор је, овога пута, нашао у наводној завери [[Белги|Белга]] и осталих [[Гали|Гала]], али му је прави циљ од самога почетка било покоравање целе "[[слободна Галија|слободне Галије]]". Да би постигао овај циљ [[Цезар]] је појачао своје трупе на укупно осам [[Римска легија|легија]] (у лето 53. п. н. е. под својом командом је имао целих 10 [[легија]]). Оволика концентрација војне снаге у рукама само једног управитеља провинције сигурно је узнемирила [[Римски сенат|римски Сенат]], посебно јер је ова армија постала моћна ратна машина која се [[Цезар]]у заклела на верност. Овакав развој догађаја није проистекао само из [[Цезар]]ове харизме и његовог ратног генија, већ и из чињенице да је он одлично разумевао и материјалне потребе својих војника за чије је намирење, али и попуњавање сопствене касе, често организовао пљачкашке походе против галских села.
 
У свом походу [[Цезар]] се ослањао и на галске савезнике [[Рим]]а, као што су били [[Едуи]] који су веома профитирали од војног похода из године 58. п.н.е, али је рачунао и на пословичну галску неслогу коју је вешто користио за своје циљеве. У првом налету римске легије су продрле на север [[Галија|Галије]], тешко поразиле [[Белги|Белге]] (при чему је племе [[Неури|Неура]] готово потпуно истребљено) и тако избиле на обалу [[Атлантик]]а. [[Цезар]] је јавио да је цела [[Галија]] умирена, што није одговарало истини.
 
Већ следеће године, 56. п.н.е, [[Цезар]] је морао да угуши неколико устанака покореног становништва. Ништа другачије није било ни у годинама које су долазиле, тако да је, практично, сваког лета римска војска била ангажована у гушењу побуна и поновном покоравању [[Гали|Гала]]. Да би јасније демонстрирао римску војну супериорност, [[Цезар]] је предузео и један војни поход преко
[[Рајна|Рајне]] у касно лето 55. п.н.е, као и две експедиције на [[Британска острва]] (у лето 55. и пролеће 54. п. н. е.). По повратку са другог похода у јесен 54. Цезар је опет морао да гуши устанак Гала, овога пута племена [[Корнути|Корнута]], који су се побунили због наметања пореза и обавезе да дају помоћне трупе римској војсци.
 
Новембра 54. римска војска је код [[Атватук]]а претрпела тежак пораз, када је удеони краљ [[Ебурони|Ебурона]], [[Амбиорикс]], уништио једну легију и пет кохорти римске војске. [[Цезар]], који је зиму проводио у логору [[Самаробрива]] (данас [[Амијен]]) од тада се свирепо светио цивилном становништво овог ратоборног племена.
 
Да би зауставили даље истребљење недужног народа, галске старешине су се окупиле и предале [[Цезар]]у 53. године п. н. е. дозвољавајући и да се погубе вође буне. Пошто су исте године у помоћ немирним [[Гали]]ма пристигла и нека [[Германи|германска]] племена, одлучио се [[Цезар]] на свој други прелазак преко [[Рајна|Рајне]]. Како је ситуација у [[Галији|Галија]] изгледала мирна Цезар је крајем те године своје трупе повукао у северну [[Италија|Италију]] јер су у [[Рим]]у опет избили политички немири. Ту га је почетком 52. године п. н. е. затекла до тада највећа галска буна.
 
== Галски устанак под Верцингеториксом (52. п.н.е) ==
 
Велики галски устанак, који је угрозио плодове [[Цезар]]ових освајања, избио је у [[Ценабум]]у (данашњи [[Орлеан]]). Град су на јуриш заузели [[Корнути]] који су за свог вођу уздигли младог поглавара [[Арверн]]а, [[Верцингеторикс]]а, који је одмах покушао да изолује римске трупе у њиховим оближњим зимовницима. Да би то спречио [[Цезар]] је по снегом завејаним планинским превојима довео свеже трупе и поново освојио [[Ценабум]]. Тада [[Гали]] прелазе на нову, герилску тактику. Уместо сукоба са боље опремљеним и одлично увежбаним римским легијама на отвореном пољу, [[Верцингеторикс]] се одлучио да напада развучене римске линије снабдевања. Тек пошто је након огорчене борбе за [[Аварикум]] [[Цезар]] успео 52. п. н. е. да освоји овај стратешки важан град, римска војска је могла поново да пређе у офанзиву. Најбољи [[Цезар]]ов војсковођа, [[Тит Лабијен]], добио је задатак да на себе привуче пажњу галских снага, док би [[Цезар]] напао [[Арверни|Арверне]]. Уместо очекиване победе [[Римљани]] су доживели готово катастрофални пораз у бици код [[Битка код Герговије|Герговије]], након чега су се и друга галска племена, до тада римски савезници (као нпр. [[Едуи]]) прикључила устаницима.
 
Тек у оваквој ситуацији до пуног израза је дошао [[Цезар]]ов војнички геније. Уместо да се повуче и [[Галија|Галију]] препусти њеној судбини, [[Цезар]] креће у контранапад и у бици код данашњег [[Дижон]]а на [[Арманкон]]у поражава [[Верцингеторикс]]а. И тада галски вођа чини своју фаталну грешку, коју ни до данас историчари нису успели да објасне. Уместо да настави са брзим маневрима у сусрет својим помоћним јединицама, он одлучује да се затвори у тврђаву [[Опсада Алезије|Алезију]]. [[Цезар]] је брзо реаговао и око утврђења поставио два прстена својих трупа: један који је требао да спречи Гале да напусте град и, други, који је онемогућавао појачању да се пробије до [[Верцингеторикс]]а. Пошто нису успели да се пробију до града [[Гали]] се ускоро повлаче препуштајући своју изгладнелу и измучену браћу у [[Алезија|Алезији]] њиховој даљој судбини. Крајем септембра 52. п. н. е. [[Верцингеторикс]] се предао. Као ратни плен Верцингеторикс је одведен у [[Рим]] и после учешћа у [[Цезар]]овом [[Римски тријумф|тријумф]]у јавно погубљен.
 
== Крај рата ==
Пошто се ближио крај његовом намесништву над овим провинцијама [[Цезар]] је пожурио да рат победоносно приведе крају. Са друге стране, после одласка [[Верцингеторикс]]а [[Гали]] више нису имали централну фигуру која би могла да се наметне као ратни вођа. Галске поглавице, уморни од рата, које је [[Цезар]] придобио слаткоречивим обећањима и богатим даровима, одлучиле су да прихвате римску власт.
 
Биланс рата је био катастрофалан по Гале. Њихова земља је била толико исцрпљена, племена толико проређена, да је читава провинција била војно обезбеђена већ у 50. години п. н. е. и то у толикој мери да је остала потпуно мирна још и за време римског грађанског рата између Цезара и Помпеја. У овом рату [[Цезар]] је успешно користио против свог ривала [[Помпеј]]а војне одреде очврсле у борбама против Гала.
 
Десетковано становништво [[Галија|Галије]] брзо је [[Романизација|романизовано]], а [[Галија]] је постала једна од најзначајнијих римских провинција у којој се гало-римска култура очувала и после пада [[Западно римско царство|Западног римског царства]] у 5. веку нове ере.
1.572.075

измена