Житије деспота Стефана Лазаревића — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Правопис
Autobot (разговор | доприноси)
м Решавање вишезначних одредница помоћу бота: Жича - Changed link(s) to Манастир Жича
Ред 6:
У овоме смислу очигледан је, рецимо, пример државе кнеза Лазара. Владар нове кнежевине померио је своје области на север, у плодне моравске крајеве. После 1380. године своју власт је проширио све до обале Саве. [[Мачва]], област уз десну обалу Саве, позната као „онострани Срем", припадала је, углавном, угарским господарима. Пре кнеза Лазара ове крајеве је држао само још један српски владар — [[краљ Драгутин]] (1284—1316), који је мачванску бановину добио од свог шурака [[Ладислав IV|Ладислава IV]]. Мачва је, међутим, већ почетком XIII века била „област у којој је православље било чврсто укорењено и где угарска власт није била тако стабилна да би се с потпуном сигурношћу у успех могло приступити обраћању становништва у католичанство". У деловима Лазареве западне Србије, уз Западну Мораву, према Дрини и Мачви, у градитељству је главну улогу играла „необично јака традиција рашке архитектонске школе". А [[Рашка школа]] стилски претходи Моравској, и временски — добу [[Кнез Лазар|кнеза Лазара]].
 
Пре него што је Лазар подигао [[Крушевац]] и престоницу у њему (1371), у овим крајевима су већ од краја XII и почетка XIII века постојали поседи удаљених манастира, као што су [[Студеница]] и [[Манастир Жича|Жича]]. Када је почетком XV века [[деспот Стефан Лазаревић]] као вазал угарског [[краља Жигмунда]] добио мачванску бановину, „србијанска [[Посавина]] постала је мост који спаја Србију и Угарску". Сада је Сава спајала мачванску страну са имањима и градовима [[Купиново]] (Купиник), [[Земун]], [[Митровица]] и [[Сланкамен]], које је од краља Жигмунда добио, вероватно, још деспот Стефан и касније их наследио његов сестрић [[Деспот Ђурђе Бранковић|Ђурђе Бранковић]]. Већ у Ђурђево време уочава се већи број Срба у Срему. Тако, када је један папски инквизитор дошао 1438. године у Срем у мисију, запазио је приличан број Срба на Фрушкој гори, нарочито око Каменице и [[Беочин]]а.
 
После пада деспотовине многи српски господари добили су више поседа у [[Срем]]у и другим крајевима преко Саве и Дунава. Јак талас пресељавања преко Саве у сремску равницу може се пратити већ после неколико година, када је [[деспот Вук Гргуревић]] (Змај деспот Вук), син ослепљеног Гргура и унук деспота Ђурђа, прешао на угарску страну. Падом деспотовине [[1459.]] године и доласком Турака настају нередовни и невољни услови за духовни живот, књижевност и уметност. Српски народ који није напуштао завичај, морао је да се прилагоди на борбу и свакодневни живот под турском владавином. Јак и одлучујући чинилац у одржавању духовне и националне свести и сада остају — црква и српскословенски језик.