Магнетно хлађење је технологија која се употребљава у области истраживња ниских температура (око апсолутне нуле). Из угла [[статистичка механика|статиситчке мејханикемеханике]] температура система је мерило кинетичке енергије његових честица. Супстанца која се хлади магнетном методом мора бити [[парамагнетик|парамагнетна]]. Када се парамагнетик унесе у магнетско поље долази од оријентације спинова чиме се пракрично смањује њихова покретљивост. Када се поље уклони, због топлотног кретања, спинови ће опет постати хаотично усмерени у свим правцима. Ако је систем изолован, [[адијабатски систем|адијабатски]] тада је једини извор енергије за повећање покретљивости након укањања поља његова сопствена топлотна енергија. И пошто нова слобода за креање одузима део енергије систему доћи ће то пада темепратуре. Дакле, цео процес се одвија у два корака. У првом, [[изотермски процес|изотермском]] спинови се оријентишу и цео систем спољашњим хлађењем у присуству спољашњег магнетног поља доведе на најнижу могућу температуру. Онда се систем изолује и уклањањем спољашњег поља долази до додатног хлађења. Порцес се зове хлађење адијабатском размагнетисавањем. Идеју о магнетном хлађењу је први публиковао канадски физичар Френсис Џиок 17. децембра 1926 године, а експериментално је доказао 12. априла 1933. на Калифорниском универзитету. Овим методом је постигао температуру 0,53 К а каснијим усвршавањем и температуре од 0,34 К и 0,25 К.
Адијабатским размагнетисавањем [[нуклеарни спин|нуклеарних спинова]] фински истраживачи су 1999. постигли у металном родијуму темепратуру од 100 рК [[пико]] [[келвин]]а или 0,000 000 000 1 К.
