Дифракција — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Правопис и/или генералне преправке
Ред 4:
[[Слика:Two-Slit Diffraction.png|мини|200п|десно|Дифракција]]
Појава се објашњава [[Хајгенсов принцип|Хајгенсовим принципом]].
До дифракције долази код простирања [[талас]]а свих врста-електромантних (светлост, Х-зрака, радио таласа), звучних талса итд. Осим тога дифракција је потврђена и код физичких објеката-на атомском нивоу, јер и честице показују [[Луј де Број|таласне особине]] и у овом случају појава се може објаснити принципима [[Квантна механика|квантне механике]].
Иако до дифракције долази кад год талас наиђе на препреку, ефекти дифракције су најуочљивији када је велчина отвора (препреке) реда величине таласне дужине таласа. Најповољнија ситуација за посматрање дифракције је када талас наилази на препреку која има више блиских отвора поменутих димензија јер се тада на заклону формира дифракционо- [[Интерференција|интерференциона]] слика услед различитих путања којим се новонастали таласи простиру.
 
==Историја==
[[Слика:Young Diffraction.png|мини|200п|десно|Јангов експеримент]]
Ефекат дифракције је први пот детаљно објашњен од стране Франческа Марије Грималдија који је појави дао име полазећи од латинске речи ''diffringere'', што значи “разбити у комаде”. Резултати до којих је Грималди дошао су објављени постхумно 1665. [[Исак Њутн]] је такође проучавао ефекте везане за дифракцију.
[[Томас Јанг]] је извео познати експеримент [[1803]]. године демонстрирајући интерференцију таласа на два блиска отвора. Овај експеримент му је помогао да дође до закључка да се [[светлост]] простире као [[талас]], насупрот тврдњама мноих научника да светлост има пртикуларну природу тј тврдњама да је светлост састављена од честица. Агустин Жан Френелови радови о дифракцији објабљени [[1815]]. и [[1818]]. године такође су ишли у прилог овој тврдњи. Ови радови су садржали једначине које су потребне за темељан опис дифракције.
==Дифракција честица==
По квантној теорији свака честица показује и таласне особине. Дакле и честице могу да интерферирају и дифрактују попут на пример звучних таласа. Заправо, дифракција електрона и неутрона , која је потврђена експериментом, је била битна појава за квантну механику јер је представљала јак аргумент у њену корист када су многи сумњали у њену исправност. [[Таласна дужина]] честица се назива [[де Брољева таласна дужина]] и износи ''λ=h/p'' где је h [[Планкова константа]] a -{p}- [[импулс]] ([[маса]]*[[брзина]] честице за честице које се не крећу брзинама блиским светлосној). За макроскопске објекте ова таласна дужина је толико мала да се слободно може занемарити. Атом натријума који се креће брзином од 3000м/с има де Брољеву таласну дужину од 5 пикометара -дакле чак и атоми имају јако мале талане дужине.
Особина честица да имају мале таласне дужине их чини идеалним за проучавање кристалних структура материјала у чврстом стању и великих [[молекул]]а попут [[протеин]]а.