Божидар Ферјанчић — разлика између измена

Основну школу и гимназију завршио је у Београду. На [[Филозофски факултет у Београду|Филозофском факултету у Београду]] студирао је историју ([[1948]]-[[1953]]). Специјализовао се на пољу историје [[византија|Византије]]. Радио је краће време као библиотекар Семинара за византологију, затим је добио службу професора средње школе додељеног на рад Филозофском факултету, [[1957]]. изабран је за [[асистент]]а. Докторирао је [[1960.]] године тезом ''Деспоти у Византији и јужнословенским земљама'' (објављена исте године у издању [[Византолошки институт|Византолошког института]]). Изабран за доцента за историју Византије [[1960]]. године. На Филозофском факултету, до пензионисања [[1994]], прошао је сва звања (вандредниванредни [[професор]] [[1965]], редовни [[1970]]). Наследио је [[Георгије Острогорски|Георгија Острогорског]] на месту шефа Катедре за византологију а од [[1977]]. и на месту директора Византолошког института. Био је управник Одељења за историју и продекан Филозофског факултета. За дописног члана [[САНУ]] изабран је [[1978.]] године а за редовног [[1988]]. Био је један од почасних потпредседника [[Међународна асоцијација византолога|Међународне асоцијације византолога]].

У издању [[Завод за уџбенике и наставна средства|Завода за уџбенике и наставна средства]], у едицији биографије недавно је објављена прва стручно написана монографија најмоћнијег владара средњевековнесредњовековне Србије ''Стефан Душан, краљ и цар'' (Београд 2005) коју су заједнички написали покојни Божидар Ферјанчић и његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, такође академик, [[Сима Ћирковић]]. Поред популарног издања, монографију очекује и издање Византолошког института САНУ које ће укључити и критички апарат.