У многим средњовековним државдржавама, владари су рано изгубили контролу над племством које је распарчало државу. То је водило у хаос феудалних сукоба против кога су се владари борили на разне начине. Пошто је имовина цркве у таквим околностима била пљачкана од стане племства, [[Црква (заједница)|Црква]] је углавном била један од главних савезника краља у обнови јединства државе. Друго оружје владара су били градови. Грађанима нису одговарале феудална расцепканост и стални сукоби. Такође, моћни феудалци су се супростављали тежњама градова за аутономијом. Владари су онда могли да одређена насеља даривањем повеље изузму из надлежности својих противника. На тај начин, насеље би добило статус краљевског града са одређеним правима и обавезама. Краљевски градови су били изузети из надлежности локалне власти (на пример, [[жупанија]] у Чешкој и Мађарској), били су ослобођени плаћања локалних такси и намета, феудалних намета и нису плаћали царину. Имали су потпуну аутономију са органима власти које су бирали грађани или градско племство (патрицијат). Краљевски градови су по дефиницији морали имати градске зидове и увек су поседовали сопствене оружане снаге. Грађанима краљевских градова су судили сопствени градски судови а на основу сопственог правног система. Другостепена инстанца на пресуде градских судија је био или град оснивач (тј. новоосновани градови су углавном узимали као свој правни основ статут већ постојећег старијег града) или нека судска инстанца коју је основао владар. Краљевски градови су такође имали своје место у [[парламент]]у ([[сабор]], збор,[[скупштина сталежа]] ) и на тај начин учествовали у политичком животу целе земље.
