Свети дух — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м interwiki |
Нема описа измене |
||
Ред 2:
==Исхођење==
(Грчки εκπορευσις, лат. procesio од procedo): Дух Свети јесте једносуштан са [[Света Тројица|Оцем]] и [[Исус Христос - Син Божји|Сином]] са Којима заједно постоји пре векова и са Којима заједно дели исту божанску вољу и [[Божанске нестворене енергије|енергију]], а има личну [[Ипостас|ипостас]] и делање. Он вечно исходи од [[Света Тројица|Оца]], али се у време шаље од [[Исус Христос - Син Божји|Сина]]: ''"А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, он ће свједочити за мене"'' (Јован 15,26). Дух исходи од Оца по Својој егзистенцији, али има вечно кретање излажења од [[Света Тројица|Оца]] ка [[Исус Христос - Син Божји|Сину]]. Својим исхођењем, Дух сједињује Оца и Сина, усавршава јединство живота и љубави између Оца и Сина. [[Св. Јован Дамаскин]] вели да Дух исходи од Оца и одмара се у Сину, преко Којега се даје и постаје познат (Догматика, I, 7-11; стр. 17,28,34). Он се одмара у Сину, сија кроз Сина и Син Га шаље (Јован 1,32-35). Зато се назива не само Дух Оца, него и Дух Сина. Он каже: ''"Дух Божији јесте суштинска моћ, која постоји у [[Ипостас|ипостаси]] која је само њој својствена, Који исходи од Оца и одмара се у Сину и обзнањује Га. Не може се одвојити од
----
Дух учествује у стварању и у целом домостроју [[Промисао|Промисли]] и [[Спасење|Спасења]]. За [[Св. Григорије Богослов|Св. Григорија Богослова]], Дух је са-Творац са [[Исус Христос - Син Божји|Сином]] како у Стварању тако и у [[Васкрсење|Васкрсењу]] (Беседа ХLI на [[Педесетница|Педесетницу]] 14, Р.О., 36,448). [[Св. Василије Велики]] говори о три начина у којима [[Ипостас|ипостаси]] [[Света Тројица|Свете Тројице]] јесу узроци стварања:
*Отац је почетни узрок свега створенога, јер вољом Његовом све се ствара
*Син је делотворни узрок, јер кроз Њега долази све што је створено
*Дух је освећујући узрок, јер кроз Њега твар долази до савршенства (О Духу Светоме 16,38; Р.О., 32,136).
Дух Свети учествује и у [[Оваплоћење|оваплоћењу]] [[Исус Христос - Син Божји|Сина]], који се родио по телу ''"од Духа Светога и Дјеве Марије"'' (Матеј 1,18,30). Дух се не оваплоћује, али Он остаје на Сину за свагда. На [[Богојављење|Крштењу у Јордану]], Дух је сишао на Исусово човечанство да би га осветио, иако Он није имао [[Грех|греха]] (Матеј 3,16), а од [[Педесетница|Педесетнице]] послат је у свет као Дух Сина.
----
Сви [[Светитељи|Свети Оци]] говоре о посебној
[[Православље]] је ставило посебан нагласак на одлучујућу улогу Светога Духа не само у чину освећења личности, него и у освећењу творевине, кроз освећујући живот, као и у [[Харизма|харизматичком]] животу и организовању [[Црква|Цркве]]. [[Св. Василије Велики]] доказује да је структура Цркве, нарочито служење, дело Духа, а [[Св. Јован Златоусти]] тврди да ''"кад не би било Духа Светога, не би било ни пастира, ни учитеља у Цркви"'' (Беседа на [[Педесетница|Педесетницу]] 2, Р.О., 50,463). [[Св. Јован Златоусти]] вели да без доласка Духа Светога [[Црква]] не би могла постати (О Свештенству, VI, 10, стр. 948). То је због тога што је сва природа имала потребу за освећењем Духа и што нико не може да уђе у [[Рај|Царство Божије]] без "рођења одозго", док стварно не прими нови живот кроз Духа Светога: ''"Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије"'' (Јован 3,5). [[Црква]] је основана на дан [[Педесетница|Педесетнице]] када је Дух Свети, у виду огњених језика, сишао на Пресвету [[Богородица|Дјеву Марију]], [[Апостолство|Апостоле]] и на све оне који бејаху с њима (Дела 2,1; 1,13-14). Дух Свети извор је [[Благодат|благодати]] у [[Црква|Цркви]]. Он је сила [[Света Тајна|Тајни]] и Он освећује црквене служитеље (Дела 20,28) као "икономе" (приставе) Тајни Божијих (1 Кор. 4,1). Дух Свети даје живот јеванђелским институцијама које је [[Исус Христос|Христос]] основао (Дела 2,42), Он чува Цркву да буде ''"једна, саборна и апостолска"''; Он раздељује Цркви [[Харизма|харизме]], благодатне дарове (1 Кор. 12,1-11), будуће дарове и обећања. [[Миропомазање|Печат Духа Светога]] јесте залог наслеђа и будуће славе (Еф. 1,13-14).
| |||