Федерализам у Канади — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
Права извршна власт је у рукама председника владе (у складу са британском традицијом назива се Prime Minister), који је на челу политичке партије која има већину у парламенту. Формално, председника владе и његов кабинет бира и поставља Генерални гувернер, али је то уставном конвенцијом сведено на пуку форму.
Федералној егзекутиви припадају стандардна овлашћења, попут одређивања курса националне политике и законодавне иницијативе.
Федерална законодавна власт је необична. Та власт припада Парламенту који је подељен на два дома – Сенат и Доњи дом (House of Commons, буквално преведено Дом обичних, а код нас често неправилно превођено као Дом комуна). За разлику од САД, федералне јединице овде нису представљене као такве. Чланове Сената поставља Генерални гувернер, на предлог председника владе. Иако постоје уставне одредбе које одређеним регионима гарантују одређени број сенатора, то није никава препрека председнику владе да у Сенат изабере велику већину сенатора из своје странке, што се у пракси и дешава. Треба напоменути да је Сенат равноправан са Доњим домом у законодавном погледу и неопходна је његова сагласност за доношење закона.
Ову очигледну недемократичност у пракси исправљају друга решења и околности. Пре свега, влада није одговорна Сенату, већ само Доњем дому. Даље, кроз историјски развој уобичајило се да Сенат не блокира предлоге који су прошли у Доњем дому (слично пракси у Великој Британији). На крају, ту је и ограничење законодавне иницијативе, које налаже да се одређени, битни закони морају прво поднети Доњем дому на разматрање. Иако све ово у пракси умањује недемократичност, јасно је да овде Сенат није федерални дом. Последњих година било је иницијатива да се изврши реформа Сената, макар у правцу изборности, али то још увек није учињено.
Доњи дом је класично национално законодавно тело, чији се чланови бирају непосредним и тајним изборима на читавој територији Канаде, по већинском систему (утицај британске традиције). И овде примећујемо да нема било каквих примеса федерализма. Овај важнији дом, у коме заправо лежи права законодавна власт, врло је сличан законодавним домовима унитарних држава. Оно где примећујемо федерализам је у уставној подели надлежности федералног парламента и федералних јединица.
Карактеристично је негативно уставно одређење надлежности паламента, што значи да све области које нису изричито прописане федералним јединицама, спадају у домен парламента. Ово је у великој мери ублажено у пракси, али формално би требало да указује на чврстину федерације. Тако су у искључивој надлежности парламента питања војске, комуникација, монете и званичних мера, банкарства, ауторских права и друго. У неким врло битним областима овлашћења федералног и локалних парламената се преплићу, као на пример у области пореза, кривичног права и пољопривреде.
Федерално судство је неупоредиво мање развијено него у САД и чини га само Врховни суд Канаде и два нижа апелациона суда – Феде-рални и Војни апелациони суд. Пресуде Врховног суда Канаде, као последње обавезне су за све ниже судове, а могу бити донете поводом жалбе у било ком спору на територији Канаде.
==Федералне јединице==
Питање устројства и овлашћења федералних јединица је специфично решено у Канади. Конституенси Канаде су десет провинција и три територије. Територије немају једнак статус са провинцијама, бирају само једног члана Доњег дома и једног Сенатора - а уз то унутрашња самоуправа је знатно ограничена. Иако је овде очигледно нарушавање принципа једнакости федералних јединица, оправдање се може наћи у томе да су ове територије изузетно ретко насељене и неупоредиво економски мање значајне од осталих конституената, те би њихово изједначавање створило реалну неједнакост, уместо да исправи теоретску.
Федералне јединице су на основу уставних аката и уставних оби-чаја и конвенција, стекле широка овлашћења. Свака федерална јединица, па и територије, имају сопствени систем законодавне, извршне и судске власти. Аналогно федерацији у свакој федералној јединици постоји председник владе, из већине у локалном парламенту, и краљичин представник (са титулом Lieutenant Governor у провинцијама, односно Commissioner у територијама), са сличним овлашћењима.
Законодавну власт чини увек једнодомни парламент, а постоји и комплетно изграђени систем судске власти, са тростепеним судовима. Провинције имају овлашћења у области образовања, здравства, саобраћаја, културе, локалних пореза, пољопривреде и друга. Посебно је важно овлашћење у области кривичног права. Постоји и генерална клаузула којом се провинције овлашћују да доносе законе у свим питањима која су ''очигледно од локалног интереса''. Аутономија сеже толико да се у различитим федералним јединицама примењују различити правни системи ( у Квебеку је то европско-континентални систем под францу-ским утицајем, а у остатку Канаде систем common law ).
==Питање сецесије==
Карактеристично за Канаду је питање сецесије федералних једини-ца, конкретно питање провинције Квебек. У овој великој и богататој провинција, где је преко 80% становништва француског порекла, ве-ома су изражене сепаратистичке тежње. Покушаји реализације осамостаљења резултирали су са два неуспела референдума од којих је други завршен са врло ниском маргином у корист опстанка ( 50,9% према 49,1%).
Питање уставности сецесије је на крају завршило пред Врховним судом Канаде, који је у изузетно исцрпној пресуди-анализи, која има и теоријски значај, изрекао став да само одлучивање о независности није неуставно, али да би једнострани акт сецесије неуставан био без договора са осталим чланицама федерације. Квебек је ипак ус-пео да током година политичке борбе ѕа независност оствари додатни степен самосталности од федералне власти, што унеколико смирује тензије. Као повратна реакција сада и неке друге канадске провинције (попут Алберте) желе исти такав степен аутономије за себе, с правом сматрајући да је нарушена једнакост. ==Пракса==
Други спорови у пракси јављају се око неограничене буџетске власти федерације, где федералне јединице које дају највише пореских средстава имају сталне замерке око њихове расподеле. Присутни су стога захтеви да федералне јединице имају већег утицаја у одлучивању о расподели.
| |||