Отроци — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
Ријеч отрок (множина отроци) је у нашој историографији изазивала велике расправе. Многи велики историчари су се спорили око значења ријечи отрок и њене улоге у [[Историја Србије у средњем веку|средњовјековној Српској држави]]. Једни су тврдили да су отроци [[роб|робови]] док су други то оповргавали, и једни и други су имали аргументе за своје тврдње.
Душанов Законик је током XIX и XX вијека доживио више превода (њемачки, енглески, француски, пољски, руски и др), али је тек у новије вријеме преведен на савремени српски језик. Никола Радојчић се прихватио тог незахвалног посла. Нашао је мјеру за стари стил и језик, међутим направио је и неке превиде, тако је ријеч дијак превео као ђак, а ријеч отрок као
Ропство није било непознато у [[Средњи вијек|средњем вијеку]]. Зна се за робове у приморским крајевима и градовима. Међутим отроци су се разликовали од њих. Ни једни ни други нису имали личне слободу, али отроци су се у обавезама изједначавали са меропсима. О томе свједочи 67. Члан Душановог Законика. Према томе долазимо до закључка да су отроци морали посједовати некакву приватну својину. Такође господари су имали веће приходе и зараду од рада слободног насељеника него од рада непродуктивног роба. Ово такође иде у прилог тези да отроци нису робови. Отроци су понекад добијали и веома повјерљиве дужности и били од повјерења својих господара. Међу таквим случајевима су и отроци Никола Владовић и Радослав Ђурашиновић који су на повјерење свог господара Оливера Големовића учествовали у важним разграничењима на манастирским имањима. Постоји још један отрок, грк Никита Педијасим, коме је његов господар [[Угљеша Мрњавчевић|Јован Угљеша]] повјеравао важне послове и много вјеровао. Шта више он је био и један од дворјана на његовом двору.
| |||