Отроци — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 5:
[[Душанов Законик]] је током XIX и XX вијека доживио више превода (њемачки, енглески, француски, пољски, руски и др), али је тек у новије вријеме преведен на савремени српски језик. Никола Радојчић се прихватио тог незахвалног посла. Нашао је мјеру за стари стил и језик, међутим направио је и неке превиде, тако је ријеч дијак превео као ђак, а ријеч отрок као роб. На овом преводу отрок једнако роб новија му је историографија највише замјерила. Неоспорно је да су отроци најбесправнији друштвени слој у [[Историја Србије у средњем веку|средњовјековној Српској држави]], али то није било нужно значење и поистовјећивање са робом. У прилог теорији да су отроци робови иде и чињеница да они нису имали лична права. Члан 72. [[Душанов законик|Душановог Законика]] предвиђа да се сваком ко невољан дође на царев двор учини правда сем отроку властеоском. Такође отроци су у вјечној баштини властеле. Теодор Тарановски је из свега овог извукао закључак „Човјек који је предмет својине неког другог човјека, не може да се сматра никако другачије него као [[роб|робови]]. Дакле отроци су робови.“
Ропство није било непознато у [[Средњи вијек|средњем вијеку]]. Зна се за [[роб|робове]] у приморским крајевима и градовима. Међутим отроци су се разликовали од њих. Ни једни ни други нису имали личне слободу, али отроци су се у обавезама изједначавали са меропсима. О томе свједочи 67. Члан Душановог Законика. Према томе долазимо до закључка да су отроци морали посједовати некакву приватну својину. Такође господари су имали веће приходе и зараду од рада слободног насељеника него од рада непродуктивног роба. Ово такође иде у прилог тези да отроци нису [[роб|робови]]. Отроци су понекад добијали и веома повјерљиве дужности и били од повјерења својих господара. Међу таквим случајевима су и отроци Никола Владовић и Радослав Ђурашиновић који су на повјерење свог господара Оливера Големовића учествовали у важним разграничењима на манастирским имањима. Постоји још један отрок, грк Никита Педијасим, коме је његов господар [[Угљеша Мрњавчевић|Јован Угљеша]] повјеравао важне послове и много вјеровао. Шта више он је био и један од дворјана на његовом двору.
Према томе израз отрок је временом попримила различита значења. У нашим средњевјековним документима најчешће се подразумијевају насељеници без личних права али често и људи којима њихови господари повјеравају важне дужности. Стога као такву ријеч отрок уопште није требало преводити.
| |||