Ренесансно сликарство — разлика између измена

За разлику од архитектуре или скулптуре није се могло инспирисати античким сликарством јер се из античког сликарства ништа није сачувало и због тога се инспирише античким рељефима. У 16. веку у Риму су биле објављене фреске у Нероновој златној палати или Титовим термама.

Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора, и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30.-40.- тих година 15. века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима. Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.