Дундо Мароје — разлика између измена

 

== Кратка садржина ("аргумент") комедије ==

"нашијенци". У Риму живи и Маров супарник Уго Тудешак, заљубљен (у Лауру) и увек припит. Ту су и Помет, Угов слуга, и Попива, Маров слуга. Они су, у ствари, режисери свих главних догађаја и надмећу се у томе ко ће боље угодити своме господару. Другим, речима, "цео комад је један дуел између њих, дуел између оштроумља и довитљивости". Помет и Попива су супарници и што се тиче Петруњеле, Лаурине слушкиње. Мароје и Маро се (у другом чину) сусрећу, али се син прави да не познаје оца, кога стражари хватају и хапсе. Међутим, Помет, вештом игром, издејствује да Попива наговори свога господара да, новцем позајмљеним од Лауре, привремено (од Садија Јеврејина) закупи магацин са робом и, преобучен из племићког у трговачко одело, покаже свом оцу Мароју тај магацин. Све се ово дешава у трећем чину комедије, који је, заправо, њена кулминација. У четвртом чину Дундо Мароје осветнички користи новонасталу ситуацију и нове могућности, узима сву робу из магацина и прави се (сада он!) да не познаје сина. Помет, коначно, преузима све нити радње у своје руке. Куртизана Лаура, заправо, ћерка богатог племића Ондарда из Аузбурга, што ће рећи, богата наследница. Због овог открића Помет добија и награду од сто шкуда. Њему, дакле, полази за руком да "победи и избаци младог љубавника и из милости очеве и милости куртизане". Сам завршетак комедије нам није познат, али се, већ и на основу пролога, може наслутити да ће се све "свршит у весеље". Миховил Комбол (у "Повијести хрватске књижевности до народног препорода", из 1945. године) претпоставља "да ће се Лаура удати за Нијемца Уга, док ће се Маро, надмудрен од оца и осрамоћен пред Лауром, вратити с вјереницом у Дубровник, где ће му уосталом, судећи по неким управо пристиглим листинама, некака баштина помоћи да заборави своје младеначке лудорије". (Миховил Комбол ће написати и "Надопуну `Дунда Мароја`" - 1955. године - заправо, завршетак комедије, онакав каквим га је он замишљао.)