Стара словенска вера — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 128:
Померанијски или Полабски Словени су у свом напредовању ка западу избили на [[Лаба (река)|Лабу]] и ту је њихово напредовање заустављено од стране [[Германи|Герман]]а. Временом су [[Германи]], који су у међувремену примили [[хришћанство]], почели агресивно да делују ка [[Словени]]ма, односно покушавали су их превести у [[католичанство]] и тако их освојити. Због чињенице да су [[Немци]] изједначавали своје освајање са вером, односно покрштавањем, [[Словени]] су, такође почели да изједначавају примање хришћанства са губитком независности. Многи извори говоре о јаком отпору полапских [[Словени|Словена]] против [[Германи|Германа]].
 
{{стил}}
 
 
Све до [[Карло Велики|Карла Великог]], [[Полапски Словени]] су успешно водили борбу за своју слободу. [[Карло Велики]] је искористио неслогу [[Полапски Словени|Полапских Словена]] да би их све покорио. После [[Карло Велики|Карлове]] смрти [[Полапски Словени]] су се опет на неко време успешно одупирали освајању [[Германи|Германа]]. Погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет словенских кнезова. Гроф Геро је усред гозбе позвао стражаре, који су побили голоруке кнезове. Без владара, који би предводио народ у борбама, [[Словени]] нису били довољно јаки да се супроставе освајању. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су понемчени потомци (Никлотовићи) владали у [[Мекленбург]]у све до [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Обезглављење народа, издаја кнеза Тугомира, недостатак слоге и јединства довело је Полапске Словене, с малим изузетком [[Лужички Срби|Лужичких Срба]], до коначне пропасти.<ref>Саво Ј. Оровић, Лужички Срби, Гласник Етнографског музеја на Цетињу, IV књига, 1964, Цетиње</ref>
 
Полабље и Померанија поражени су продором хришћанства међу Словене што је изазвало раздор у њиховим редовима и олакшало продор Германима на исток који је зауставио тек кнез [[Александар Невски]] 1242. на Чудском језеру.